уторак, 18. јун 2019.

Let's talk *no3*

# I love you baby 
And it is quite alright
I need you baby
To warm the lonely nights#

Znate onaj osećaj kada živite za neki refren pesme? Da, i ja.
Što se ovog posta tiče, želela sam da bude mnogo stvari. Lista letnjih filmova, čitav post da posvetim jednom filmu, ili da vam pišem o letu, o mojoj želji da kupim gramofon, o staroj muzici na koju sam se navukla... Pa rekoh, možda bolje da uradim jedan od onih random postova, jer mi se može. 
Ahh.. toliko stavki imamo da proščešljamo... Krenimo redom dakle: 


Koji je red pa sad? Odakle da počnem? 

Call me by your name

Ovo je bilo jako logično, imajući moj majndest od petka u vidu, ali rekoh, možda nađem nešto bolje sa čim mogu da krenem post. Ali gde ćeš bolje od ovoga? 
Dakle, 'Call me by your name' je film koji sam gledala prvi put u petak, pa onda opet u nedelju, a moja zvanična potraga na Pinterestu je krenula u ponedeljak. Kada dobije nešto svoju posebnu kolekciju na mom Pinterest profilu, you know it's a special one. A ova se zove ni manje ni više nego 'peach'. Jer se uklapa, okej? Ako niste gledali film, onda pojma nemate o čemu pričam, tako da... odgledajte ga, može? Može. 


Dakle, film je iz 2017. ali je radnja smeštena '80-ih, jednog leta u severnoj Italiji. Estetika samo po sebi, znam. Ali bez zezanja, lokacije na kojima je sniman su i više nego savršene. Priroda, kuća (probaj - vila) u kojoj žive. All of it. Prava letnja estetika. 
Što se radnje tiče, u pitanju je ljubavni film, odmah to da razjasnimo. Da, koliko god čudno zvučalo, ovoliko sam se navukla na ljubavni film. Ako niste upućeni, moj omiljeni žanr je horor. Ali eto, upadne i neki ovakav na moju to watch listu. Okej, s tim što nikada nisam gledala neki ovakav ovakav film. Da razjasnimo, u životu nisam videla lepšu ljubavnu priču. Coming from me, that's a lot to say, jer sam imala iskustva sa gomilom filmova, serija i knjiga. Ali nikada sa ovako nečim. 

(that scene was definition of hot. just saying)

Okej, celokupan utisak ću napisati u postu potpuno posvećenom ovome, jer prvo moram da pročitam knjigu. Idem u potragu za njom sutra. So stay tuned. Udaviću vas ovim filmom, naučili smo to već do sada. 

Gramofon

Stvarno ne znam šta je meni sa starim stvarima ovih dana, ali ja planiram da sve svoje pare potrošim na jebeni gramofon. A ostatak, koji ću da rodim od negde očigledno, na ploče. Ne znam šta me je tu spopalo, ali ja zadnje dve godine očajnički želim gramofon. Samo mislim da je nekako posebnije slušati stare pesme na nečemu iz njihovog vremena. A trenutno sam jako opsednuta Dinom Martinom i Frenkom Sinatrom. Da, sa jedne strane imamo njih, Elvisa i Bitlse, a sa druge Metaliku, Aerosmita i AC/DC. Sve u svemu, mnogo više živim trenutno za taj zvuk nego za klasičnu Tejlor Svift, Bibi Reksu, Arianu i kompaniju. Ne znam zašto. Takav period, pretpostavljam. 


Trenutno mi je plan da nabavim što više ploča mogu do jeseni, jer zamislite samo kišne dane, sveće i muziku sa ploča. A drugi plan mi je da među tim pločama bude zimski album Frenka Sinatre, samo što tu imam fore do decembra. Lagano ćemo mi to. U principu, ako si dovoljno kreativan, možeš da nađeš gomilu načina za nabavljanje ploča, tako da uspeću. Mada i dalje jedva čekam da idem u Beograd, da prošnjuram zapravo kroz prodavnice ploča. Mi ovde imamo jedan jedini 'Vintage shop'. Mada dobro, i to mi je dosta. Snaćiću se sigurno. 

Old babies 🌆🚬🎬

Dakle, pravila sam razne plejliste ovih dana, zbog različitih razloga, ali evo je mini selekcija pesama koje su se zapravo izdvojile.

Frank Sinatra - I Love You Baby 


To bi vam bio onaj refren sa početka posta. Malo je reći da sam zaljubljena u pesme ovog čoveka. U ovu specijalno iz nekog razloga. Isprva nisam ni provalila kada sam se navukla, samo sam jednog dana počela random da je pevam and the rest is history.

The Beatles - Strawberry Fields Forever 


E u čemu je fora sa ovom. Prvo sam je čula kod Marle Catherine, jutjuberke, kada je pokazivala svoju kolekciju ploča u nekom videu. I sve vreme mi je poznata od negde, ali šanse nema da se setim odakle. Tako ti onda ja jednog dana random dodam na refren pesme 'bammm, bammm' i setim se odakle znam pesmu. Iz serije 'Ono kao ljubav', kada su je pevale dve likuše, pre čega sam prilično sigurna da su se napušile.
Apdejt: Ne mogu da verujem da sam stvarno našla tu epizodu iz prve. Pa, ako vas ne mrzi pogledajte je OVDE, pesma je na 29:30.

Frank Sinatra - L.O.V.E.


Plakaću ako prva ploča koju kupim ne bude neka od Frenka Sinatre, života mi. Ali mi je čovek stvarno prirastao za srce, šta ću. 

--------------------------------------------------------------------

I to bi bilo to za lajf apdejt. Očekujte mnogo smaranja oko starih pesama i Call me by your name. Pogotvo oko CMBYN, jer ću biti još veći pain in the ass kada pročitam knjigu. Da ne bude da vas nisam upozorila. 
Pišite mi ljudi, šta ima novo kod vas? Kako se spremate za leto? Da li ste stvarno hajpovani kao ja, ili ste više u fazonu 'nah.. daj šta daš..'?

Do sledećeg puta!
N.

уторак, 11. јун 2019.

Rejv festival - STORITAJM

Jedna od stavki sa moje 2k19. bucket liste bila je 'Ići na rejv/koncert/muzički festival'. So I did. 
Išla sam sa društvom na Naisus, što vam je rejv festival, dakle sa tehno tubc-tubc-tubc muzikom, di-džejevima i pijanim ljudima na poljani. Nemam pojma kako vam to zvuči, ali svakako je zanimljivo. 

Ako nikada niste bili na rejvu, a kojim slučajem planirate, ovo su stvari koje treba da znate pre toga:Bićete okruženi ljudima koji su ili oduzeti od alkohola ili nadrogirani. Ili oba. Ukoliko je rejv na otvorenom (kao ovde na poljani), onda ćete vrlo verovatno da vidite random ljude kako pišaju. Takođe, nabacivaće vam se svaki drugi olešen lik, sa najglupljim mogućim forama. I imaćete definitivno priče da ispričate posle svima koji nisu vaši roditelji. O i ne čudite se ako naletite na osobu kako kežual povraća pored vas. 


Što se mene tiče, vala bilo je zanimljivo. Bolje nego prošle godine, definitivno. Bilo je veće društvo i više stvari se desilo. Pre nego da vam napišem nekoliko storitajmova, čisto malo da se smejete, imam jedan disklejmer. Iskreno, ne trebaju vam alkohol i ekseri da biste se dobro proveli. Mi smo pile jedino Smirnof, sa jedva 4% alkohola, što ima ukus kao Šveps, i vodu, i i dalje nam je bilo super. Tako da opušteno, nije poenta ovih festivala da se olešite toliko da ne znate više kako se zovete, već da se provedete dobro. Gde ćete drugde da ponosno nosite drag šminku, odete polu-goli i skačete i urlate a da vam niko ne kaže ništa? 


E sad, uživajte u mini storitajmovima. 

ŠTA MI JE TO NA MAJICI, AMAN

Ako niste znali, mene izuzetno mrzi da se stresiram oko većine stvari. Tako da dok su moje drugarice imale već unapred spremljene kombinacije, osmišljenu kosu i šminku, ja sam hvatala zjale očigledno. I dan pre Naisusa je moj tata kući doneo dve majice na kojima je pisalo 'Maršal'. Pošto čovek zna da ja volim XXL stvari, dao mi je jednu i meni je palo na pamet da bih mogla da je nosim prve večeri. Ni na kraj pameti mi nije bilo da 'Maršal' nije samo neki random logo. Ma ni da se nakanem da ga proguglam šta znači. 


I tako ti ja ful sređena u toj majici odem na festival. And that's when it's started. Prvo mi je dečko moje drugarice rekao 'Nina. 'Maršal', stvarno? Nisam to očekivao od tebe.'. Jes da je bio olešen, ali svejedno je izgledao duboko iznenađeno. I meni ni tad nije palo na pamet da proguglam. Nekoliko sati kasnije mi smo sedeli na travi, malo dalje od gužve, čisto jer su nas noge bolele od skakanja i u tom trentuku lik mi mrtav 'ladan prilazi i prebacuje ruku preko mene. A tip ima fazon 20 i kusur godina i jareću bradicu. I kaže on meni 'Kaži mi, je l' ima nekih Maršala u Nišu?' Ja ga gledam u faoznu 'wtf'', pa sam okrenula glavu ka drugarici, koja je imala manje-više isti izraz lica. 'Nemam pojma. Ajde ćao.' rekla sam mu, ali je on nastavljao uporno da priča sa mnom, a ja sam mu uporno pričala 'ćao'. I onda sam me je pitao 'Je l' znaš ti uopšte šta je 'Maršal'?'. NARAVNO DA NISAM IMALA POJMA. Sve u svemu, kada je skontao da neću da pričam s njim, samo mi je rekao 'Pa dobro. Izgledaš okej za grupija.', i otišao. 


Ali ja ni posle toga nisam proguglala. I onda, kada smo se vraćale posle drugarice i ja kroz Tvrđavu i ja sam im pričala šta se desilo, neka dva momka su prošla pored nas i pitala nas 'Devojke, koja je od vas Roberto Karlos?'. I posle toga su se samo one okrenule ka meni i razdrale mi se 'NINA, ŠTA TI JE TO NA MAJICI?'. Takođe, drugo pitanje je bilo šta je grupi. A treće ko je Roberto Karlos. 
Pa skraćeno, 
Roberto Karlos je fudbaler, grupi je osoba koja želi da ima seks sa poznatim ličnostima, a 'Maršal' kladionica. Provela sam celo veče reklamirajući kladionicu.
....
Da, da jesam.
.........

DILERKE

Sledeća priča se desila druge večeri. Bio je sam kraj, a nama su noge otpadale, pa smo se izvukli iz gužve i stali sa strane. Možda bi trebalo da vam slikovito predstavim kako smo dve drugarice i ja, koje smo stajale zajedno, izgledale u tom trenutku. Jedna je cvokotala i smrzavala se, ja samo što nisam sela na sred trave tipa u pišaću nekog lika, koliko su me bolele noge, a treća je skakala i igrala oko nas, kao da je devojka bila na ekstezima. I u jednom trenutku nam je prišao tip sa dredovima, nagnuo se ka nama i prošaputao 'E, je l' može nešto da se završi?'. I mi smo ga pogledale onako zbunjene u fazonu 'Šta reče?', pa je dodao 'Je l' možete da mi sredite nešto, a?'. Gde sam mu ja samo zbunjeno rekla 'Ovaj.. ne. Nismo dilerke.', posle čega je razočarano otišao. A mi smo preplakale. Da li smo stvarno izgledale kao da dilujemo, Gospode Bože?


NE, NE OSEĆAŠ

Dakle, to je bilo dva minuta posle tipa sa dredovima. Došao je još jedan olešen dečko, prebacio ruku preko moje drugarice i krenuo da urla 'JA OSEĆAM... OSEČAM DA SU OVE DEVOJKE OVDE, NAJLEPŠE DEVOJKE NA CELOM NAISUSU, JA TO OSEĆAM....', gde mu je ona mrtva 'ladna odgovorila 'Ne, ne osećaš.'.
I to nisu bili ni prvi ni poslednji biseri koji su nam prilazili. Zapravo mi je bilo žao samo za jedne likove, koji su izgledali baš fino, ali meni je te večeri bilo dosta više, pa sam ih ispalila najbrže što sam mogla. 

TAKSISTA

Prvo veče smo imale revoluciju sa taksistima, jer je liku bio osmi dan, pa mučenik nije znao kako da stigne do adresa koje smo mu rekle. I onda nas je vozikao u krug, gde se moja bff toliko iznervirala da mu je toliko besno rekla 'Dobro, da li možete da zaustavite taksi ovde, da izađemo.', a on je okrenuo toliko jezivo i rekao 'Ne, ne, nemojte da idete.'. To je bio kripi momenat, ali posle smo skontale koliko je čovek mukica, kad nam se pet puta izvinjavao, dok smo morale da ga navodimo gde da ide. I možete da zamislite facu moje majke kada smo drugarica i ja u četiri ujutru ušle u kuću, a ona probuđena iz desetog sna samo čuje mene kako pričam na telefon 'A nemoj da ga prijaviš, jadan čovek.'. Sve u svemu, majka druge drugarice je zvala da ga prijavi, ali je ispalo da se on već sam prijavio, dušička. Tako da je ispala revolucija oko taksiste. 


I onda sledeće večeri ulazimo mi u drugi taksi uz rečenicu 'Dobro, makar je sad drugi taksista.', i kažemo mu prvu adresu, a on nam odgovara 'Aha, a gde je to tačno, pošto mi je drugi dan danas.'. 
Ehh... ali dobro, fino smo se ispričale sa ovim, jer ispade da čovek zna pola moje osnovne, moje srednje i srednje moje bff. Još je probao da nam provodadžiše za njegove sinove od dvaset pet godina, ali ajde. 

MESI

Okej, ovo nije pričica sama po sebi, samo je jedan jako čudan tip, koji me je zapravo podsećao na neko pacovče. Sitna mukica u Mesijevom dresu, koji je jedno vreme stajao ispred nas u gužvi, dok smo igrale i onda je počeo da se okreće na dva minuta i mrtav 'ladan u jednom trenutku počeo da igra sa nama. I još se uneo tako mojoj drugarici u facu, onako sitan, pogubljen, dok je nju grlio dečko od pozadi, a ona onako zbunjeno ostala kao 'Okej, nemam pojma ko si, ali super, igramo.' i onako se awkwardly smejala dok nije otišao. 


PESNICA U OKO

Ovo takođe, nije priča, ali je moralo da se obeleži, jer me je te večeri prvi put u životu neko odvalio pesnicom u oko. Doduše slučajno, dok je igrao neki tip, ali KO NORMALAN IGRA SA STEGNUTIM PESNICAMA. I tako me je puko dok smo pokušavale da se izvučemo iz gomile. Doduše, ne toliko da sam imala masnicu kasnije, ali me je u tom trenutku malo psihički ošamutio.

---------------------------------------------------------------------

I tako. Da vas ne smaram sa daljim dešavanjima. Sve u svemu, bilo je stvarno zabavno. Jes da sam živela na lekovima protiv glavobolje i zamenila dan za noć ta dva dana, ali šta fali. Kad ću ako neću sad? Tako da ako se premišljate da li da idete na neki rejv, što da ne? Možete da probate jedno veče, pa ako vam se ne dopadne batalite. 
O, i ukoliko ste mlađi od 15-16 godina, bolje sačekajte još malo za ovakve festivale. Prvo jer realno nećete da nađete nikog vaše godište tamo, drugo morare tada da budere spremni na sve živo. Jer nikad ne znaš pored kakve budale se nalaziš. Iako je moje iskustvo do sad prilično smešno. 

Pa, do sledećeg puta, ljudi moji
N.

недеља, 02. јун 2019.

MOJA. KOSA. JE. BELA.

Dragi moji pilići. Da li ste stvarno mislili da neću ceo post da posvetim svojoj kosi, sada, kada sam postala jebena plavuša. Ma neko da mi je pričao da ću ikada u životu da završim sa plavom kosom ne bih mu verovala. Ali jesam. Juče. 28. maja, ali vi ćete ovo čitati nešto kasnije verovatno, zavisi kad se nakanem da objavim post. 
Da li vredi pomenuti koliko sam vrištala danas svaki put kada sam prošla pored nekog ogledala? Iskreno, mogli ste preko bloga da proučite moj personaliti, tako da sve vam je jasno. 


Pa fora je u tome što nisam imala pojma kakva ću da izađem iz salona juče. Em što mi je nova frizerka radila to, em što nisam znala šta hoću... ma veći stres nisam skoro doživela, jer sam tripovala da će kosa da mi otpadne. Ne pitajte... Na kraju sam se toliko šokirala da je žena u prvi mah pomislila da mi se ne sviđa. Čoveče božji, samo srce što mi nije stalo. 
Ukoliko niste upućeni u život moje kose u poslednjih godinu dana... moja bejbi je bila ljubičasta, tirkizna, zelena, plava i nekako sve između. Imate slike u OVOM i bekstori sa prvog farbanja u OVOM postu.


E sad, pilići moji, farbanje, koliko god da je strašno jer nikad ne znaš kakav ćeš da izađeš iz salona, ipak je to najzanimljivija stvar na svetu. Isprobavanje novog mejkapa posle, da vidiš šta ti ide uz novu boju, zatim REAKCIJE LJUDI, nema ništa bolje nego kad nego zine kad te vidi i to je činjenično stanje. Danas me sestra nije prepoznala, dotle smo došli... A da ne pominjem da svaki put kada se pogledaš u ogledalo si u fazonu 'Oooouuuu, haaaaj, ko si ti?'. 


E sad, ako si kosoholičar kao moja malenkost over here, jer se ja farbam konstantno, onda moraš da razviješ određenu rutinu koja će kosu da ti održava živom, inače će sva ta hemija da je kokne posle mesec dana. Kod mene se svi živi čude kada skontaju da je meni kosa zapravo zdrava, imajući u vidu šta joj sve radim. E sad, moje tajna je jedno jedino i neponovljivo: 
Koskosovo ulje
Navukla sam gomilu drugarica sada na njega, jer ostavlja kosu savršenom. Ukoliko imate farbanu kosu, još bolje blajhanu ili vam je samo generalno jednom dlakom u grobu, onda je ovo čudo prava stvar za vas. Ono što ja radim je to da natopim kosu makar jednom nedeljno sa njim (mada ja tu dodam malo i čičkovo i arganovo, a kažu i maslinovo da je dobro, tako da šta god da imate poslužiće), prespavam i operem je ujutru. Ne, ne ostaje masna kosa ako se lepo ispere, da, utrljava se i u koren, ništa neće da vam fali. 
Naravno ne zaboravljajte maske i regeneratore, i ako imate farbanu kosu izbegavajte šampone protiv peruti, oni brzo ispiraju boju. 

E sad bi redno bilo da vam pokažem svoju belost kose. Čisto radi poređenja, evo vam random slika sa instagrama sa mojom prošlom kosom. 


And here is this blondie now: 


AU JA SAM PLAVA. 
TO PONAVLJAM CEO BOŽJI DAN I I DALJE MI JE TAKO NEREALNO. 
Inače sam na donjoj slici u svom omiljenom košarkaškom dresu, kao potpuno random krindž informacija, ali mi je stvarno nedostajao jer se mukica pogubio negde u ormaru, pa sam ga našla skoro i sad sam srećna. 

------------------------------------------------------------------------------
Pa, eto, ovaj post je izuzetno besmislen, ali morala sam da obeležim nekako ovo, tako da da.

Do sledećeg puta!
N.

понедељак, 27. мај 2019.

Ne znam kako da dam naslov postu... Uključuje filmove i serije, okej?

,,I'M ON MY HIGHWAY TO HEEEEELL''
,,ON THE HIGHWAY TO HELLLLL''
,,HIGHWAY TO HELL''

DA, da, morala sam! Ubijte me, okej. Bio je refren, pa sam morala da iskoristim trenutak. Volim što mi je sada postalo ono automatski u mozgu 'fenomenalno raspoložena-idi piši post'. Sada sam, posle fazon nedelju dana, gledala konačno moj Supernatural i postala tako previše emocionalno uzburkana sa s10e05, jer ako si fangirl u duši kao ja, ta epizoda je all the feelings. Tako da hvala liku sa Evrovizije od sinoć koji me je podsetio koliko mi nedostaje Sem Vinčester. Ali tip je realno pljunuti on. Čekajte da vidim koja beše zemlja to bila... Estonija. Inače, ljudi moji, kakva Evrovizija..... Od onih sado mazo likova, preko disko iz Pukovac, što bi rekao moj ćale, pa do ribe na štuli koja cvrkuće. I sve ono između... Džizs. No, komentarisaćemo to drugom prilikom. 


Šta me je inspirisalo za ovaj post? 
Ustvari, pre toga, provalila sam da koliko me prošle godine inspirisao We Heart It, toliko su sada to situacije iz mog života. Nebitno, to nema veze ni sa čim. Znate kako, preskočićemo celu 'šta me je inspirisalo' stvar. Nikoga to ne zanima. 

Dakle, tema posta je: Serije i filmovi koji me uvek dignu iz mrtvih. 
Nešto mislim da ovde uglavnom četujemo o muzici koja me vadi kada sam sa jednom nogom u grobu, ali sa druge strane, tu je i filmografija koja me nekako uvek hajpuje. So, let's start:

1. Supernatural 


OČIGLEDNO. Fora je što sam ja toliko emotivno sad već vezana za ovu seriju, da postoje epizode koje toliko imaju uticaj na moj jadni mozak. Ali milion puta se desilo da kada sam DOWN AF, ovo mi tako lepo okupira misli i tera me da se bavim njihovim problemima, a ne svojim sopstvenim. Dobar osećaj, da. 

Pažljivo odabran spisak dobrih epizoda ove serije, koje dižu iz mrtvih: 
  • Epizoda u kojoj Sem i Din upadaju na set serije 'Supernatural' - s06e15
  • Epizoda gde ih Trikster ubacuje u gomilu različitih emisija - s05e08
  • Epizoda gde Din umre 150 puta - s03e11
  • Epizoda gde se Din plaši svega (scena sa mačkom) - s04e06
  • Epizoda kada je Sem pipnuo srećnu zečiju šapicu - s03e03
  • Epizoda gde Sem i Din pričaju Bobiju svoje verzije jedne priče - s02e15
  • Ghostfacers pt1. - s03e13
  • Epizoda sa svim mogućim čudovištima - s04e05
  • Epizoda sa Supernatural knjigama - s04e18
  • Epizoda kad je Din postao kuče - s09e05
  • Epizoda sa Supernatural predstavom - s10e05
(ovo je tako random i slatko i Din. Šta ćeš bolje razloge da ga ubaciš u post?)

Dakle, ukoliko nikada niste gledali seriju, ne znam koliko bih vam preporučila bilo koju od ovih epizoda, jer one odskaču od glavne radnje baš.. mnogo, ali su GENIJALNE. O i spisak je još uvek u nastajanju, naravno. 

2. Mamma Mia i Mamma Mia 2


Mislim da ste upozati sa tim koliko volim te filmove i ČITAV soundtrack. Imam celu plejlistu na telefonu i bukvalno sada slušam 'The name of the game' iz drugog dela. Divnost. Ali iskreno, ti priča, atmosfera, muzika, glumci, sve je toliko inspirišuće i divno. Ne znam imaju li oni takav uticaj na još nekog, pošto sam ja okružena ljudima koji ih ili obožavaju ili mrze. Nema između.
Takođe, ako vam treba nešto da vas ubaci u letnji mud, THIS IS IT. 

3. Coco


Opet, muzika je ključ svega. Imam i Coco plejlistu na telefonu, da. Ali ovaj film je toliko emotivan, mene je tri od tri puta rasplakao. Obožavam sve iz njega. Muziku, estetiku, likove. SVE. Da li je čudno što me tužan film zapravo stavi u dobro raspoloženje? Kako god. 

4. The Simpsons


Okej, ovde nemam plejlistu, imam kolekciju na Pinterestu pod nazivom 'Other family', jer jesu. Toliko. 
Ali da, za mene nema veće sreće nego kada se probudim ujutru, još kontuzovana i još ne znam ni kako se zovem, ali bitno da znam kako da pustim Simpsonove. Koliko ih moja mama ne voli, toliko ih ja obožavam. 

---------------------------------------------------------

Dugačak je post as it is, pa ću ga završiti ovde. 

Pa, imajući u vidu da sam ga pisala pre jedno nedelju dana i da sam zaboravila na njega, evo par disklejmera - Evrovizija je već stara tema, daleko sam odmakla u 10 sezoni Supernaturala i i hvala Nini iz prošlosti što me je podsetila na 'The name of the game' pesmu. 

Pišite mi u komentarima vaše tv stvari koje čine da se osećate bolje. Let's make a list. 

Do sledećeg puta!
N.

субота, 18. мај 2019.

Born to wander .

Nema veće sreće nego kada Nina posle sto godina ponovo ima crne nokte. Nikad teže namazane, jer moj stari, dragi lak ima gustinu meda, no, sve se može kad se hoće. 
Kada sam se vratila danas iz škole osećala sam se izuzetno down. Zapravo je dan bio kjut, gledali smo ples maturanata, malo plakali tu i tamo, nije bilo loše sve u svemu, ali razlog mog raspoloženja je bio moj stari besti - overthinking. I umesto da se deprimiram sad oko stvari koje ne mogu jebeno da promenim, ja ti sine lepo opičim random muziku na zvučnike i - radna terapija. Najjači lek protiv overthinkinga je realno skretanje misli, što se najbolje postiže radom. Tako sam ja recimo sadila pasulj na njivi pre nedelju dana, kada sam bila kod rođaka i bilo mi je super. Nisam se baš danas time bavila, ali uzela sam da perem 30 četkica (hvala dragom zetu na brojanju), da sređujem kuću, perem sudove, lakiram nokte (there it iiiiis) i toliko se oraspoložila, tako da sam došla pravo ovde. Idemo na post. 


A da. Mogla bih i da vam napravim plejlistu koja me je ovoliko hajpovala, mada verovatno neće imati isti uticaj na vas, jer je uglavnom gomila random stvari na jednom mestu (to smo već naučili da se može očekivati od mojih plejlista), ali eto, što da ne. 


E eto tako - Aerosmith, Metalica, AC/DC, Mamma Mia i Češka na Evroviziji 2018./19.


Ovako...
Leto je, dragi moji pilići, za 15 (!!!!) dana. Dobro nije. Jun je za 15 dana. Ali to ti isto dođe, jer meni, makar i kiša da lije, leto kreće 1. juna. 
Godinama nisam bila uzbuđena oko leta. Baš me bilo briga, pravo da vam kažem. Ali sada... znate čime se vodim? 
Život ti je onoliko zanimljiv koliko ga ti učiniš takvim
Jer sam razmišljala... Imaću 16 godina samo jednom u životu. A s obzirom da punim 17 tačno 2. septembra, kada je inače prvi dan škole, imam jedno leto da uživam u tome da budem glupi tinejdžer. Doduše imam još par leta posle ovog, ali zašto ne početi odmah? 


I naravno, sad sam se razmišljala šta želim ovog leta.
Želim da me ne bude kući. Želim da izlazim, da se majem, da vozim rolere, spavam na terasi, gledam izlazak i zalazak sunca, pravim movie-marathone retro filmova i horora napolju, blejim sa društvom, pravim i idem na sleepovere, da putujem noću sa slušalicama u ušima, da idem na kick box, da se ofarbam, završim Supernatural i počnem Friends, da sedim celu noć na Keju, da slikam, pišem, crtam,... Želim da živim. Toliko. 


Malopre sam se majala malo po spratu iznad mog, koji je inače tu potpuno uređen i napravljen za rođake kada dođu iz Beograda, ali pošto oni dolaze samo par puta godišnje uglavnom se ja mlatim tamo. I nešto sam se razmišljala, kad već gore postoji velika, prazna terasa koja je savršena za blejanje u sred noći, plus postoji čitav set zvučnika, koji čuče tamo i ne rade ništa, postoje svi uslovi da se uselim. Tako da sam imala sledeći razgovor sa drugaricom malopre: 

(prežvrljane reči su imena drugarice i njenog dečka, jer me stvarno tera da budem diskrecija u vezi toga)

Tako da da. To su moji planovi za ovo leto.
Hvala Mamma Mia i Mamma Mia 2 na večnoj inspiraciji za letnju sezonu ❤.
------------------------
Pilići, želim da čujem vaše planove. Da li ste i vi brutalno uzbuđeni oko nadolazeće sezone? Slobodno budite hajpovani u komentarima.

Do sledećeg puta!
N.

среда, 08. мај 2019.

...Šta?

Trenutno sam emotivno skrhana zbog kraja devete sezone Supernaturala.
Mislila sam da bi vas možda zanimalo.. 
Doduše nisam toliko u agoniji kao što sam bila za recimo kraj pete sezone, gde sam jecala i plakala satima, tako da bih rekla da je ovo možda kao neki napredak. 
Elem, ono o čemu sam zapravo želela da pišem danas, pa.. noćas, jer je 10 do 1 ujutru, a fair enough, najbolji postovi se pišu u sred noći, jer tada dolazi onaj deep thinking deo... dakle, želela sam da pišem o tome kako volim ovaj blog. A sada ću vam objasniti zašto konkretno. Na stranu drugi benefiti, jedan od razloga je jer sam blog počela na raspustu pre nego da pođem u srednju školu. Takođe, nisam prestala da pišem od tad, nisam pravila neke višemesečne pauze i tako dalje. I najvažnija stvar, uvek sam bila potpuno iskrena i pisala stvari koje sam osećala. 
Tako da sada, kada se vratim na neke postove sa početka bloga, mogu da imam tačno rezime koliko me je srednja škola zapravo promenila do sada. 


Kada si mali pikavac, tinejdžer, šesnaestogodišnjak u sred srednje škole, mnogo stvari se poremeti iz dana u dan. Promena je zapravo konstanta. Što je dobro. Mrzim monotoniju, znate. Ali nije lako. Znam, znam... šta ima tu da ne bude lako? Još smo deca. Ne moramo da se bavimo porezima, računima, besnim šefovima, kuvanjem ručka, crknutim kućnim aparatima... Ali da li su samo to problemi vredi pomena? Zar samo odrasli imaju probleme oko kojih vredi raspravljati? Izvini, molim te, što moj glavni problem nije neopran veš u mašini, nego psihičko stanje ljudi kojima sam okružena, a samim tim i mene same, na primer. 
Psihičko stanje... Ne čini se da mnogo ljudi ovih dana brine o tome. Koga briga što smo emotivno sjebani? Što učimo sami da se raspadamo i sastavljamo, jer niko to neće da uradi umesto nas. Što smo navikli na med i mleko, a onda odjednom moramo da se suočavamo sa gomilom stvari prvi put, o kojima nemamo pojma. 
Ali to nije važno, zar ne? Depresivan si? Nakljukaju te lekovima i gotovo. Mislim, rešen problem, ne?


Pa pazi, i nije baš. 
Pre nekoliko godina sam prvi put upala u depresiju. Znam da je to bilo u pitanju jer se nikada pre, a i nikada posle toga nisam osećala isto. Bio je blaži oblik, izazvan upravo time da sam zagrizla preveliki zalogaj. Da vam razjasnim. To vam je kao kada se pržite satima na suncu i onda tako vreli uletite u ledenu vodu. Kako bilo, to je bio prvi put da sam se susrela sa tako nečim. I kada sam spomenula svojim roditeljima, jer su primetili da nemam volju da izađem iz kreveta, tačno se sećam kako su mi oboje rekli da to mora da se leči. Psihijatrija, lekovi, ozbiljan problem... Toliko meni stranih pojmova. A ni jedan mi se nije dopao, jer samoj sebi nisam mogla da objasnim šta se dešava, kamo li da pričam sa nekim drugim. I zato sam samu sebe ponovo sastavila. Radila sam sve kako bih se vratila u normalu, a da niko ne primeti šta se dešava. Pravila sam se srećnija nego ikada, puna samopouzdanja, a u sebi sam se raspadala. 


U tom periodu sam naučila mnogo toga o sebi. Ali još uvek ne dovoljno. Jesam se digla dovoljno da znam kako da više ne upadam u takvo stanje i nastavila svoj 'med i mleko' život. Ali je toliko drugih stvari onda krenulo da nadolazi. 
  • Nesigurnost
  • Manjak samopouzdanja
  • Preispitivanje ko su ti prijatelji
  • Usamljenost
  • Strah
  • strah....
Ali sam se bavila svim tim u svoja četiri zida. I i dalje je to bilo normalno i podnošljivo. Svi se osećamo tako. Ne moram to ni da formulišem kao pitanje. Znam da je odgovor potvrdan. Kako bilo, taj drugi deo osnovne je bio period posle depresije, gde sam dovela sebe u poziciju da budem dovoljno psihički stabilna da prihvatim sve probleme koje sam imala pre depresije. Anksioznost. Napade panike. Bila sam izuzetno stidljiva. Manja od makovog zrna. I stalno u suzama. Čudno je sve to kad se setim sada, ali pretpostavljam da je sve deo odrastanja. 


Tada sam mislila da sam shvatila sve. Kada sam završila osnovnu mislila sam da je sve to iza mene. Odrasla sam. Znam da se nosim sa stvarima. 
Ali srednja škola je nešto drugo. Ona stavlja celu tvoju psihu na test. I sve se menja brže nego što možeš da pohvataš. Zakleo si se da nikada nećeš da plačeš zbog neuzvraćene ljubavi? Malo sutra. Siguran si da te završena prijateljstva ne povređuju? Boleće te čak i kada vidiš njihov stori. Previše si jak da bi te zanimalo ko te ignoriše, kome si važan, kome si nevažan, da li mu se sviđaš... ti si iznad toga, jelda? Nisi. 
Koliko god mislimo da jesmo nešto, nismo. I pašćemo hiljadu puta pre nego to da naučimo. Ali ćemo se i dići. Jer drugačije ne može. 


Možemo da se pravimo da ne osećamo stvari koliko god hoćemo. Ali istina izlazi na videlo kada smo sami. Koliko puta sam ja prva u poslednje dve godine uletela u sobu, kada sam bila sigurna da me niko ne vidi i ne čuje, i jecala na sav glas. Koliko puta sam samo sedela ispred ogledala, objašnjavajući samoj sebi racionalne stvari, za koje sam znala da ne mogu da me povrede, a povređivale su me kao ništa pre toga. Koliko puta sam plakala zbog drugih. Koliko puta sam se osećala kao da se raspadam. 
Zar nismo svi? 


Srednja škola donosi mnogo novih iskustava. Najboljih i najgorih. Mnogo novih osećanja, sa kojima nemate pojma šta da radite. I raspadaćete se. I boleće. Ali tako upoznajete sebe. Učite kako da se nosite sa stvarima. I sazrevate. Polako ali sigurno. Ono što vas je bolelo pre šest meseci, više vam neće biti toliko bitno. Loše uspomene postaće iskustva i doćiće dan kada nećete želeti da promenite ni jednu jedinu stvar, jer vas je baš to ojačalo. Jedno iskustvo više. 


Kada uporedim sebe od pre godinu dana i sebe sada, zaboli me glava. Jer ne mogu da verujem šta sam sve za godinu dana prevalila preko kičme. Nije to bilo ništa strašno, znate, samo toliko novo, toliko drugačije. Niko mi nije rekao kako da se nosim sa svim haosom koji mi se nakuplja u glavi. Naučila sam sama. Ako vi niste, naučićete, ne sekiram se ja za vas. Jer, duboko dole, mi smo jaki. I možemo sve. Ili ne možemo ništa i dopustićemo da nas sve slomi. Naš izbor. 


Tek sada, kada se desila situacija koja me je naterala da sagledam širu sliku, mi je pokazala koliko sam sazrela, a da nisam ni primetila. Mala ja, pre godinu dana, znam tačno kako bi odreagovala. Jer nema pojma o životu. Nemam pojma ni ja, samo znam za trunčicu više, dovoljno da ne gledam samo sebe i svoje dupe, već da se brinem i o osećanjima drugih ljudi. Jer su oni kao ja. Psihički sjebani. Tinejdžeri. I ponekad najbliži ne brinu o njima. I ponekad.. samo ponekad je više stalo kako se osećaš osobi koju si tek upoznao. 

------------------------------------------------------------

Vidite, filozofirala sam ovde jer je mental health tema kojom se bavim dosta od početka 2019. Izlaženje iz zone komfora, sprečavanje potpune agonije i uživanje u životu, jer nikada neću moći da jebem život u zgrav mozak više nego sad. Svi mi, tinejdžeri, smo isti. Nekima treba više to da shvate, nekima manje. Ali poenta je da niko nema pojma šta radi i svi hoće da se nažive kao da sutra ne postoji. A onda kao prilog dolaze osećanja, emocije, razum, strah.. I da bi to oterali, jer to sve sprečava uspeh u prvobitnom cilju, oni piju. Budale. Ali ne možeš da pobegneš od toga. 

Do sledećeg puta
N.

уторак, 30. април 2019.

s nama čak i normalan poludi

Prošle nedelje sam se vratila sa ekskurzije. I, jelte, svi znamo kako to obično biva na ekskurzijama u busevima. U zadnjem delu busa je uvek haos i uvek se pušta najglasnija muzika. I jede se čajna. To ne spada u nepisano pravilo, ali je poželjno (hvala divnim dušama iz drugog odeljenja što su mi dali čajnu, jer sam bila gladna kad sam se probudila iz petnaestominutne jedva uspešne dremke). Da ne dužim, pošto bih ja imala još svašta nešto tu da dodam na ovu temu, ali staćemo ovde. Dakle, s obzirom da smo u zadnjem delu busa imali četiri zvučnika, nije bilo teorije da muzike ne bude u svakom trenutku. I tako je došao na red i Marko Mandić. Pravo osveženje ako mene pitate, jer su mi mozak tri dana ispirali Jala, Rasta i Buba. 


I išla je tako Mandićeva pesma 'Dobar dan', gde ima jedan deo 'Sasvim slučajno kuću smo zapalili. Ako nas pitaju, mi nismo to uradili.' i čim smo ga čule moje četiri čuvene drugarice i ja, odmah smo bile u faoznu 'pa ovako ćemo mi verovatno' i počele da plačemo od smeha. 
Da pojasnim, mi se stalno okupljamo kod mene kada treba nešto da se slavi i uvek kuvamo i mućkamo nešto u kuhinji. Tako smo prošlo leto, da bismo proslavile kraj školske godine, odlučile da pravimo palačinke. I to se manje više završilo ovako: 


I ovako: 


Sve u svemu, nekoliko dana posle ekskurzije padne meni na pamet da poslušam sve pesme Marka Mandića. Jer iskreno, slušalo mi se nešto domaće, a pošto ti sine nemam mozak za Nikoliju, Macu, Cecu, Afriku i tako dalje, setim se ja lepo Mandića. I prva pesma koju sam pustila je bila 'Dobar dan', jer iskreno, izašla mi je među prvima, a i u tom trenutku nisam imala pojma šta je. Jer pre toga sam znala za njega, slušala pesme na rođendanima tu i tamo, ali nikada nisam sa namerom ušla na jutjub i pustila fazon 'Ramdagadam'.

I tako ti ja snimim još jednu rečenicu u pesmi, kada kaže 'S nama čak i normalan poludi'. Automatski sam se setila još jednog događaja sa ekskurzije. Tamo smo upoznali gomilu nekih likova sa drugog smera i kada smo otišle sa dvojicom od njih u neku kafanu poslednjeg dana da jedemo, tek tada smo shvatile koliko su oni zapravo normalni, fini, kulturni momci. Dok smo nas pet sve redom seljanka do seljanke. I na kraju drugarica nije mogla da ne iskomentariše kako je previše čudno kada upoznamo nekog ko je zapravo normalan. Ali onda s druge strane, imamo situaciju od te večeri, koja je sve samo nije normalna. 


Dakle, upoznali smo ih te zadnje večeri, preko druga koji ih je doveo kod nas u sobu. Imajte to u vidu dok budete čitali ostatak. 
Ne znam da li sam vam ikada spomenula, ali moje drugarice i ja imamo tu neku zebanciju da smo mi familija, da sam im ja majka, a one su moji sinovi. I tu naravno imamo i oca, očevu ljubavnicu, kuma, dilera i tako dalje. To su inače sve ljudi iz škole, samo što niko nema pojma da je u našoj familiji. I tako kada sam se tad vratila u sobu, dočekale su me dve drugarice sa 'MAAAAAJKO!'. I ja se prvo zbunila jer se oni nisu zbunili, ali smo onda posle pet minuta i jednog ubacili u familiju. Kad sam ga pitala šta hoće da nam bude, on je mrtav 'ladan rekao 'odžačar'. Kasnije smo ga prekrstile u porodičnog popa slash odžačara, ali poenta je da nas je prvo pitao da l' smo u nekoj sekti ili šta već, a deset minuta kasnije je postao porodični pop. 

To bi bio jedan od primera. 


Tako da, što sam više slušala tu pesmu, sve više sam nas pronalazila u stihovima, da mi je na kraju samo bilo smešno. I onda sam se navukla na ostatak Mandićevih pesama. 
Ono što mi se mnogo sviđa kod njega je što je uvek snimao ono što je hteo, a ne nešto što 'je popularno' i 'što se striktno danas sluša'. Imam utisak da se on mnogo zajebava u svojim pesmama i zato me uvek njegovi ritmovi nekako ispune pozitivnom energijom. 
Ukoliko nemate pojma ko je on, čekirajte ove pesme: 
  1. Dobar dan (kao moja sad već omiljena)
  2. Mnogo dobro
  3. Ramdagadam (mislite o njoj šta hoćete, ali ova pesma mene tako vozi (mrzim ovaj termin, ali znate šta hoću da kažem)
  4. Instagram (bespomoćno navučena već dve i po godine, znam svaku reč napamet. I usput, volim Viklera, toliko...)
  5. Zaraza (izuzetno bolesna pesma, ali je obožavam tako bolesnu, ne dirajte je)
Tako da eto. 
Trenutno menjam dve plejliste, u zavisnosti za koju sam raspoložena. Jedna je sa ovim pesmama, a druga sa Aerosmithom, Deanom Martinom, Kansasom, AC/DC, Bitlsima i tako dalje. 
Znam, znam, sve znam, niđe veze. Ali to su vam moje plejliste. 47 plejlista i 447 pesama (vov, kako se poklopilo). I može se naći svašta nešto tu. 


Toliko. Razmišljala sam dugo o čemu da pišem, ali pošto mi se nešto nije pisalo ni o čemu, skontala sam da bih mogla o onome što mi je ionako sastavni deo dana. Muzika. Mogla sam ja tako on and on o ekskurziji, Supernaturalu (9. sezona bby), o novoj knjizi, jutjuberima na koje sam se navukla (Marla Catherine i Jordan Lipscombe), ali mi se iz nekog razloga Marko Mandić činio kao validnija tema. 
Ako imate neku specijalnu želju o čemu biste voleli da pišem, feel free to leave that in the comments. 

Do sledećeg puta!
 N.

недеља, 21. април 2019.

Retro

ugggghjhfčasdh. 
Kako mrzim kada ne znam kojom rečenicom da krenem post. Okej, kažite. Slobodno. ,,Nina, ispala si iz forme. Sramoto za blogersku zajednicu.'' I tako dalje i tako bliže. Pa, sve što znam je da želim da ovaj post bude posvećen čitavom 'retro trendu' that's been going on lately. Od svih mukotrpnih trendova koje moramo da preživljavamo (kao na primer zelene jakne sa vrišteće roze krznom od pre dve godine), ovaj mi je zapravo zapao za oko. I to baš. Jer je potpuno drugačiji i skroz simpatičan. 


Inspiraciju za čitav ovaj post sam dobila nakon što sam provela celo veče slušajući AC/DC, Nirvanu, Aerosmith-a, Kansas i tako dalje, sa svojim roditeljima. The thing is, moji roditelji su ceo život rokeri. Moja majka je doduše oduvek više volela Van Gogh, iliti srpsku rokenrol scenu, dok je moj tata voleo stranu i imao sobu punu postera (što mi je to nešto poznato..) okorelih metal bendova. As for me, s obzirom da ja slušam sve živo, bilo je jelte logično da se i ja navučem na staru, kvalitetnu muziku. 
I recimo da mi je ova pesma za sad favorit. 

Aerosmith - Crazy 


Znate onaj specijalan osećaj koji se javlja kada slušate određene pesme kada putujete i gledate kroz prozor. E pa nakon tri dana ispiranja mozga sa #Sedmi sprat i mrak u stanu, znam da imaš to u planu# i ostatkom treša sa ekskurzije, stvarno mi je prijalo pet minuta sa slušalicama i ovom pesmom na putu nazad. To je bio prvi put da sam izvukla slušalice na ekskurziji, jer sam se realno super provodila, ali stvarno mi je prijalo.
Kinematografija 


Činjenica je da su filmovi i serije bili genijalni pre 2000-tih. Tako da sam za vas napravila skromnu selekciju, čisto kako biste se doveli u taj old school mood. Nešto odavde sam gledala, ali većinu ću morati i ja da pročešljam u narednom periodu. 
Obavezna to watch lista: 
  • Friends (1994-2004)
  • Grease (1978)
  • Breakfast at Tiffanys (1961)
  • Singing' in the rain (1952)
  • Titanic (1997)
  • Hair (1979)
  • That 70's Show (1998-2006)
  • Twin Peaks (1990-1991)
  • 10 things I hate about you (1991)
  • Scarface (1983)
  • The Outsiders (1983)
  • West Side Story (1961)
  • Pretty in pink (1986)
  • Rio Bravo (1959)
  • Smokey and the Bandit (1977)
  • The Caddy (1953)
  • City Heat (1984)
  • Rock a bye baby (1958)
Fešn jes jes


Kako je čudno što je moda krenula polako da se vraća. U nekom novom fazonu, ali ima to nešto svoje što je imala i tada. Sada gde god da uđem mogu da naiđem na one tesne, prugaste rolke u drečavo narandžastoj i plavoj, šljampave, haj vejsted farmerice i bomper jakne. Ma dajte, koliko je sve to slatko.


Skoro sam na instagramu videla one 'retro wannabe' i 'emo u pokušaju #lame' postove. Najiskrenije, žao mi je ljudi koji imaju potrebu da pišu to. Pa šta, brate, ako neko hoće da bude retro, emo, insta baddie..? U ćemu je problem? Zašto je to jadno? Srećo, nisi ti izmislio ništa od toga, pa da samo ti polažeš pravo da budeš panker, na primer. Neki ljudi prosto treba da se osveste i zajebu sa širenjem negativne energije. 

-----------------------------------------------

Do sledećeg puta!
N.

недеља, 07. април 2019.

Let's talk.. *numero due*

hEloU tHeRe. Pročitajte to kako vam je volja, ali u mojim mislima je izrečeno Đumbirkinim glasom. (@djumbir na Instagramu, a.k.a. najbolja šminkerka na ovim prostorima, konkurencije bez)
Pa, pilići, zdravo. Svaki put kada napravim malo veću pauzu, kao sad od dve nedelje, nekako imam potrebu da se vratim sa ovakvim random postovima. Tako da nastavljamo ovu rubriku, čiji ni naslov nema smisla, jer ovde ja pišem postove, vi ih čitate, a onda vi pišete komentare, a ja ih čitam, dakle 'talking' prilično ne postoji, ali nikog zapravo nije briga, jelda? 
Elem, čekajte da bacim pogled na prošli post iz ove rubrike, koji je od.. momenat.. 20.-og februara (hErE), čisto da vidim čime sam se bavila tada. A okej, got it. 

Billie Eilish 


Pa možemo početi onda od Bili Ajliš. 
Sećam se da sam pisala o njoj pre nekog vremena, kada sam bila fascinirana njenom ličnošću, bez da sam se mnogo bavila njenom muzikom. Međutim, krajem prošlog meseca izašao joj je novi album 'When we all fall asleep, where do we go?'. A kako sam ja ionako bila u potrazi za albumom za april, skinula sam celu stvar na telefon i krenula da ga preslušavam. Definitivno je drugačija od svega što sam slušala do sad. Album mi se za sad stvarno dopada, bez obzira što su sve pesme manje više na istu foru. 

Još jedna stvar. Naišla sam juče na ovaj video: 


I kada sam videla ovaj komenar skontala sam jednu čudnu stvar: 


Bili i ja se u većini slučajeva mečujemo sa bojom kose. Prvo smo obe imale lila kosu (to je onaj period kada sam još mislila da je Bili Ajliš muško), pa plavu (e tada sam saznala za nju, i bilo mi je mnogo jako što smo imale istu boju kose) i sad ona ima belo-sivu, a ja se trudim očajnički da izvučem to (što nema nikakve veze sa njom, nisam fangirl ili bilo šta, samo je puka slučajnost).

Supernatural
(moja kolekcija na Pinterestu posvećena ovoj seriji, koja, kao i Šerlok pre nje, prevazilazi sve granice normalnost)

Ahh.. yis. Supernatural. Kada sam pisala ovaj post prošlog puta bila sam na kraju druge sezone i rekla sam da ću da vam se javim oko 6.-7., jer ću, jelte, biti iole kompetentnija da pišem na ovu temu, jer serija ima 15 sezona. 
Dakle, ona bebica od pre 46 dana, koja je gledala drugu sezonu, nije imala pojma kakav pakao joj se sprema sa ovom serijom. Sada sam na kraju sedme sezone i.. oh boi. 


Pa idemo ovako. Za početak, kada jednom uđeš, ne možeš da izađeš. Drugim rečima, ne počinjite da gledate 'Supernatural' ako ne planirate da 50% vašeg života postane posvećeno Semu, Dinu, Kasu, Bobiju and so onJer, pilići, ovo nije gledanje serije, ovo je način života. Više nećete moći istim očima da gledate kamenu so, pentagrame, auto '67 Chevy Impala, Raj, Pakao, Anđele, Demone, reči 'Bitch', 'Jerk', 'Idjits', 'Balls', sumpor, karirane košulje, kožne jakne, kasete, pesmu 'Carry on wayward son' i tako dalje . Upozoreni ste
Takođe svi vaši prijatelji znaće ko su Sem i Din Vinčester, kao i čitavu radnju serije, bez obzira da li je gledaju ili ne. I isplakaćete dušu svaki put kada počne season final epizoda, jer kreće sa 'Carry on my wayvard son'. I imaćete kolekciju na Pinteresu sa preko 400 pinova. Verujte mi, mimovi čine svaku seriju jedno 7 puta boljom. 


Ovo se dešava stvarno retko, ali ova serija je postala jedna od moje top tri omiljene serije. A rekoh dešava se retko, jer ja svoju omiljenu seriju vučem od 2013., tako da mi se ti all time favoriti jako teško menjaju. Takođe, drugarice koje su mi otkrile seriju su odgledale, bez i trunke preterivanja, preko 200 serija u životu, i pored svega toga kažu da ne postoji bolja od Supernaturala. 
A da, ako vas plaši to što ima 15 sezona: I mene je, stvarno. I zato sam mislila da neću da izdržim ni celu prvu. ALI. Kada jednom počneš da gledaš, ne možeš da staneš. Ključ je da prođeš prve dve sezone. Posle toga je nemoguće da se izbaviš, jer em što se vežeš za likove, em što se vežeš za priču, EM ŠTO JE OVO NAJZANIMLJIVIJA STVAR KOJA POSTOJI. Jer, bez zebancije, šta god vam padne na pamet, koje god stvorenje, koja god situacija, DESILO SE U SUPERNATURALU. Čak se i Supernatural desio u Supernaturalu (jednom su Sem i Din upali na set snimanja serije). Tako da je serija sve, samo nije dosadna. I zaustaviću se ovde. Ali zato-
SPREMITE SE DA VAS UDAVIM KADA SE SERIJA ZAVRŠI-

Novi dizajn bloga


Malopre sam promenila onaj dizajn, koji mi je postao stvarno dosadan. Ovaj je nekako retro inspirisan i kinda kjut. Tako da stoji tu dok me ne smori. U principu, nemam mnogo šta da dodam na ovo. 

ČEKAJ, ZAUSTAVITE SVE !!!111!!!!11

OMG NOVA HEY VIOLET MUZIKA KAKO SAM TO ZABORAVILA ????????


Prošle godine u ovo vreme sam otkrila bend Hey Violet, zahvaljujući mojoj dragoj Ani sa bloga 'Jednostavno Ana', kojoj sam doživotni dužnik zbog toga. I oni su mi od tada najomiljeniji mogući bend (pored Why Don't We). Možete samo da zamislite onda moju sreću kada sam videla da objavljuju novu muziku. Rina je na Instagram objavila pismo od ne znam koliko strana i cover njihove nove pesme, koja izlazi 12. aprila (podešen podsetnik na kalendaru (kao da mogu da zaboravim)). 


E sad, u tom trenuku kada sam saznala za novu muziku, mental health mi je bio u jako lošem stanju. To je nešto čime se bavim od početka godine, što ste možda primetili, jer se osećam kao da sam potpuno zapostavila sebe i samo.. pala. I možete da zamislite kako sam se osećala kada sam videla da je tema nove pesme self care
I dalje nisam sigurna šta radim sa svojim mozgom i šta se dešava, ali možda uskoro budem pisala ceo post o mental health-u. Volela bih da čujem vaša iskustva.

#######################
A da, htela sam i da vam ubacim trenutnu plejlistu. Sećam se da sam to ranije radila sa onom #pure_randomness rubrikom. 

Austin Mahone - Why Don't We (antipatičan dečko, ali pesma je boli glava)
Deep Purple - Smoke on the water (hvala Dinu što je uspavljivao dete ovom pesmom)
Kansas - Carry on wayward son (još jednom hvala Supernaturalu, zanemarićemo suze)
Why Don't We - I don't belong in this club (za spot sam preplakala)

#######################

I toliko. Znam, znam, kratak post kao i uvek. 
Živo me interesuje da li ljudi zapravo izdrže do kraja ili samo pogledaju slike i ubodu reči tu i tamo, čisto da znaju šta da iskomentarišu. Ne bih ih krivila mnogo da je tako, jer ja kada se raspišem, to sine mora da se odvoji vreme da bi se pročitalo. 

Do sledećeg puta!
N.

Let's talk *no3*

# I love you baby  And it is quite alright I need you baby To warm the lonely nights# Znate onaj osećaj kada živite za neki refren...