Mellowcent

Nemoguće da sam jedina kojoj su promene neverovatno zanimljive. Meni često kažu da sam stalno u pokretu i da retko ko može da drži moj tempo, jer taman se navikneš na nešto sa mnom, ja ga promenim. Drugarica mi je pre neki dan rekla 'Želim ti da nađeš dečka koji može da te prati, jer ti nisi jebeno normalna.' Ja reko' 'Hvala.'  Setila sam se malopre da sam kada sam krenula u srednju bila opsednuta pravljenjem estetik bordova.. e pa čekaj, ja imam post o tome. Samo sekund. Evo ga - TU . Tako da eto, ako se ne razumete u to šta su i celu njihovu tematiku, valjda sam tamo objasnila (mrzi me da čitam post da bih proverila).  ( oktobar 2017 .) Dakle, moj bord   je tada izgledao ovako (slika gore). To je bilo ono što je mene potpuno opisivalo. Žuta estetika, duga, ravna, braon kosa , crni nokti , sluške , starke , pravljenje gluposti na sred ulice i quote koji kaže ' Find something new to love today ', što opisuje moju ljubav prema promenama, oči

Znate koji osećaj stvarno volim? Onaj kada je potrebno da samo razmenimo jedan pogled sa prijateljem i odmah znamo šta onaj drugi misli. To mi je mnogo dešava u poslednje vreme. Recimo pre neki dan smo sedeli ispred učionice dok smo čekali da prethodna smena završi čas i ja sam mahinalno pogledala u jednog dečka i bila u fazonu 'Zašto ne skineš ranac kad već sediš?' i onda sam se setila da smo drug i ja imali dvočasovnu konverzaciju o ljudima koji sede sa rančevima na leđima pre nekoliko dana. Nas dvoje smo se samo pogledali i počeli da se smejemo, a jadan dečko je bio u fazonu 'wtf..'.  To se stalno dešava sa mojim drugaricama. Sa kim god da smo u društvu,  makar se videle prvi put posle tri dana ili smo provele ceo dan zajedno, kakva god da je situacija, samo treba da se pogledamo i odmah znamo šta ona druga misli.  Shvatila sam da kada se osećam kao da sam mentalno na dnu života, sve što mi treba je da pričam sa ljudima koje volim. To je jedino što mi z

Volim kada me za ceo post inspiriše jedan jedini citat. Okej, tehnički taj citat je fino sročio sve što mi se mota u glavi celog dana.  Ove dve rečenice mogu da zabole. I to je činjenica. A svi smo se makar jednom našli u onoj situaciji. Znate tačno na koju mislim.  Situacija koja zahteva da izađete iz svoje zone komfora pređete preko dobrog dela sopstvenog ponosa skupite hrabrost i nađete srčku da to uradite da prekinete da overthinkujete sve (čak iako je nemoguće) Ta situacija.  Najviše volim sada što nisam morala ni da napišem kakva je situacija u pitanju, vi ste je već zamislili u glavi. I svaka je drugačija.  Prekjuče, kada sam išla školu imala sam vremena da razmišljam onako sama sa sobom. I shvatila sam da je za svakog čoveka njegov problem najveći. I da ne treba da mislimo kako je naš problem manje bitan zato što neko kaže da jeste. Da, postoje mnogo gore stvari od one koja vam se sada dešava, ali nemojte ni njoj da umanjujete važnost. Okej je nervir

U poslednje vreme sam na instagramu viđala onaj 10 year challenge. Možete li da verujete da sam ja, Nina Stanojević, potpuno preskočila jedan čelendž? I nisam lajkovala jaje. Ni krompir.  .... Šta se dešava sa instagramom u 2019.?  Okej, nebitno, nisam htela o tome da pišem. Taj čelendž me je naterao da uporedim ovu i prošlu godinu. Jedna stvarno zanimljiva stvar se desila, vredna upoređivanja.  Svake godine moja škola organizuje novogodišnji koncert u sali simfonijskog orkestra. Tu imamo gomilu muzičkih numera, govora, predstava, all that jazz. I prošle godine moje drugarice i ja kada smo bile tamo srećam se da smo se zaklele da više nikada ne dolazimo na ovakve stvari, jer je bilo predosadno. Ove godine.. ove godine smo nas tri od mogućih pet učestvovale, a ostale su došle da nas gledaju. Stvari se zapravo jako lako menjaju.  Ovog puta ste imali dva uvoda.. Razlog za to je jer uporno odlažem ono što hoću da vam napišem. Jer mi srce iritantno lupa dok razmišljam

Koliko puta smo rekli ili pomislili tu rečenicu? I bilo nam je muka kada neko kaže ' Moraš, svi to rade. ' Da... Ono čega sam se i plašila. A šta ako ja, eto baš ja, jedna neuhranjena, plavo kosa klinka sa juga neuhranjene, oko trećinom zelene zemlje, baš eto ne želim da uradim to? Svi moraju? Ali svi i uživaju u tome! Rade to jer žele! Ja ne želim. Ne uživam. Pustite me na miru.  Vrlo verovatno vam ni na kraj pameti nije bilo ono o čemu će zapravo da bude ovaj post, ako ste probali da zaključite po uvodu.  Ono što me je tako inspirisalo za ovaj mali monolog bila je ni manje ni više, nego čuvena. tradicionalna, kafanska proslava 18.-tog rođendana.  Previše dramatizujem? Nina, imaš još dve godine da odlučiš šta ćeš? Možda. Ali svejedno želim da odlučim sada. Eto baš u ovom trenutku hoću da pišem o tome kako su kafane precenjene. Kako ne želim skupu šminku i frizuru. Ne želim ogromne insta balone u obliku broja 18. Neću bend koji će da mi peva Miroslava Ilića (rispe

LJUDIIIII. Malo je falilo da vam u ovom uvodu napišem ceo refren 'Mamma mia' pesme, jer opsešn is real. Skontala sam da sam najveći mogući fanatik za mjuzikle. Recimo da sam nedelju dana bila u zen mudu, tako da sam gledala mnooogo filmova, postala ekspert za Tanu Modžo, Sabvaj Surf (2014. is shaking, da), razne video igrice i najrazličitiju muziku. Da je lepo, lepo je. Da me je ubilo u pojam jer OSAM DANA NISAM IZAŠLA IZ KUĆE, jeste i to. Ali tu je bila rodbina, pa nisam baš imala mnogo izbora.  Volela bih da sada mogu da vam pišem ovde 'New year-new me' post, pun inspirativnih ideja za početak godine i pričam kako ću da se hranim zdravije, zategnem guzu, očistim facu od bubuljičetina, budem srećna svaaaaaaki dan... aLi.. (sigh)..  new year, same messy bitch Vala i to je nešto. Vadi šampanjac.  Okej, ne, šampanjac je bljak, valja se proslaviti sa nečim ukusnim.  Ako me sada pitate da uporedim sebe prošlog i ovog januara, mogu vam reći da sam