Back to black - crni nokri i deo moje duše se patetično vratio

Okej, šalim se. 

Naravno da se šalim. Moja duša je u svim mogućim bojama (uključujući i crnu, ali to nije poenta sad). 

Ali da, moji nokti su u osam od deset slučajeva crni. Nisam emo, gotičarka, sektašica, ne žrtvujem mačke i veverice u slobodno vreme, samo se jednostavno najbolje osećam kada su moji nokti crni. 

Kada je sve počelo?

O ovome sam razmišljala malopre dok sam se tuširala (jer je to vreme za deep thoughts, što je, ljudi moji, nepisano pravilo) i sve vreme buljila u nokte da se ne unište, jer sam ja maler od osobe. Kako bilo, mislim da je sve počelo od pre jedno godinu, dve? Čini mi se da je to bila 2015. kada sam ustvari otkrila jednu od svojih ( i dalje ) omiljenih pesama. 

Avril Lavigne - Sk8er boi 

Pesma je tipa iz 2002. ali ja lično mislim da je to bio period kada je Avril Lavigne imala najbolji stil, bila luda kao struja. Njene najbolje godine, ako mene pitate. 

Skroz skejterski look, ispeglana kosa, starke, crni smokey eyes. Dakle obožavam taj stil. 

E sad, kakve to veze ima sa crnim noktima? Jer mi nekako idu uz ceo taj stil, koji mi se i dalje stvarno sviđa. Tada, 2015. kada sam otkrila ceo taj badass girl haos sam krenula opsesivno da mažem crni lak. Kasnije sam postala osoba koju kada vide bez crnog laka svi budu u fazonu 'OMG, je l' si okej?? Šta se desilo?' 

Verujte mi. Dešavalo mi se stalno zadnjih mesec dana, dok sam oporavljala nokte od silnih lakova i haosa (ne pitajte). 

Moja BFF i ja smo različite af, počevši od toga da ona godinama maže samo beli, dok ja mažem samo crni. Međutim obe smo pravile manje-više letnju pauzu, tako da smo se danas obe vratile. 

We're back, bitches. 

Btw, ovo gore nisu moji nokti. Ali nisam stigla da slikam neku adekvatnu sliku, ( mada, vidite gore u slici iz četa da nisu ni nešto reprezentativni ) oprostićete mi. 

U svakom slučaju, poenta ovog posta je ustvari nešto mnogo drugačije od samo blebetanja o noktima. Ukoliko niste upućeni, sutra, iako ćete ovo čitati par dana kasnije, ja krećem u srednju. 

Horor. 

Pet osoba me je potsetio na to od jutros. 

Kada krene škola sve će se promeniti. Htela ne htela, moj život će se promeniti iz korena za manje od 24 sata. A ja trebam pored te činjenice da ostanem normalna. Upoznaću gomilu ljudi pred kojima sve što hoću je da budem samo... ja, 

Deluje kao nemoguća misija. 

Kako bilo, jedan deo mene ustvari pretstavljaju crni nokti. To je ono po čemu me ljudi prepoznaju, što vezuju za mene, and i like it that way. Iako ih verovatno sutra skoro niko neće primetiti, ja ću da se osećam bolje. Oni su mi potsetnik da u svim tim promenama ne izgubim sebe. 

I to je ono što je bitno.

Ovo je neki malo kraći post, koji je možda došao u obliku saveta, da uvek trebate da imate nešto što će vas potsećati na ono što ste ustvari. Ja crne nokte vezujem za svoju ličnost, tako da, eto.  

E sad, oni koji su me razumeli šta sam htela da kažem nek se jave u komentarima. Inače, pričajte mi utiske sa vašeg prvog dana, bilo da krećete u srednju, kao ja, ili je to za vas još samo jedna nova godina, nebitno, želim da čujem kako je bilo ( zanemarićemo da zvučim ovde kao vaša, a i moja vala, mama ).

Do sledećeg puta

N.