Pedofili na gradilištu - STORYTIME

Mislim da nikada nisam radila storitajmove na ovom blogu. Mislim, jesam pisala o raznim situacijama iz svog života koje nisu baš totalno dosadne, ali nikada nisam posvetila post samo jednoj priči. 

Tu sam danas da to promenim. A pod 'danas' podrazumevam 'za jedno tri, četiri dana' jer pišem ovaj post unapred, kao i sve postove uostalom kada je kraj polugodišta i cela nedelja jednostavno sucks. 

Dakle, ova situacija se desila pre jedno pet meseci (?). Mislim da je bio septembar. A ako nije, sve jedno je bio početak godine. Dakle, tek sam krenula u srednju. 

Bitna činjenica za ovu priču je da se naša učionica nalazi na poslednjem spratu, a da je pored moje škole jedno... gradilište? Nisam sigurna ni da li mogu to tako da nazovem. Ali nešto se gradi pored, renovira.. shvatili ste. I oko cele zgrade je skela. 

E sad, između te strane zgrade i moje škole ima jedno petnaestak metara možda. Što je relativno srednja razdaljina. Ni previše blizu, ni nešto mnogo daleko. 

I jednog dana, mi smo normalno imali mali odmor između neka dva časa, i drugarica i ja se vraćamo u učionicu tipa iz wc-a ili tako nečega i vidimo druge dve drugarice kako mašu kroz prozor. I mi sad stale, gledamo ih onako kao retarde, dok nismo skontale da i neko maše njima. 

One su tako 'ladno komunicirale rukama sa majstorima prekoputa. 

I nama je to bilo zanimljivo, pa smo i nas dve krenule da mašemo i da se zezamo, sve dok jedan od te dvojice nije pokazao prstima znak za telefon. 

Ya know. That one. Samo na svom uvetu. Gde smo mi bile u faznou 'Wtf, tražiš nam broj, liče? Srsly?'. Ali da, on je tražio broj. I sad, mislile smo da se zeza, pa je drugarica krenula rukama da mu pokazuje random brojeve, ali tip je brže bolje izvadio onaj majstorski blokčić i krenuo da zapisuje. 

Još veći wtf. Mislim realno, ko to još radi kad zna da je pored srednje škole?

Ali ono, nama je bilo zabavno i pošto nismo htele da prekinemo da pričamo sa njim, pokazale smo mu da nam da njegov broj telefona. 

Što lik jeste uradio. Dao nam je pravi broj. Kako znamo da je pravi? A pa da, pozvale smo ga. Međutim, pošto smo kontale da ima oko dvadesetak godina, a mi faking petnaest, sakrile smo broj, čisto radi sigurnosti. Sa njim je pričala drugarica za koju smo skontale da mu se sviđa, jer je njoj ustvari tražio broj. 

Jedva se nešto čulo šta je pričao, pošto je bilo vetorovto (thanks a lot mother nature), ali čula je kad je pitao za ime. I pošto se frapirala jadna, odvalila je da se zove Nataša, što naravno nema veze sa njenim pravim imenom. 

Elem, on je rekao da se zove (ubaciću lažno ime, jer jelte, privatnost, and I'm not being a bitch) Boban i da ima dvadeset jednu godinu. 

I da napomenem, sve vreme dok oni pričaju, mi njega gledamo sa prozora, mašemo mu i tako dalje. U jednom trenutku kažem ja drugarici da da meni telefon. I ja uzmem telefon, predstavim se, mahnem mu s prozora i pitam najdetinjastijim glasom koji sam mogla da izvučem iz sebe 'Izvinite čiko, ja samo da Vas pitam, pošto smo mi prva godina, je l' ste Vi pedofil?'. 

Taj pogled nikad neću da zaboravim. Koliko je meni to bilo smešno. Tip je odmah prekinuo vezu, okrenuo se i otišao na drugi kraj skele. 

Nije nam se javljao neko vreme, ali posle smo videle njega i onog drugog tipa što radi sa njim, kako isto tako pričaju sa nekima sa sprata ispod nas. Čim smo to videle, nekako smo im privukle pažnju i počele da im pokazujemo srednje prste. Umrli su od smeha na to, a i više nam se nisu javljali. 

Sada je taj deo skele skinut, jer je tu posao završen, tako da je ta priča gotova. Ali eto, nama je to sve bilo toliko zanimljivo, tako da se nadam da ste i vi uživali. Znam, znam. Nije baš STORITAJM kao kod populatnih jutjubera (kao Jessie Smiles, koju sam otkrila sinoć i koja je najjača jutjuberka IKADA za storitajmove), ali ono, that's my life. 

Do sledećeg puta! 

N.