Mesta na svetu koja ću posetiti nekad u životu - kad ponovo izvadim pasoš za početak

Nekada davno, kada sam bila mala (imam 14 godina, toliko davno), mama je mene i moju sestru odvela negde Bogu iza nogu, 

ali ono, bukvalno,

na nečiji 18. rođendan. Bio je u nekom fensi šatoru, i sećam se da sam tad prvi put videla kako moj deda-ujka, već oduzet od alkohola, stavlja pare liku u trubu koji je svirao oko njega, i pomislila sam da pokušava da ga sabotira tako što hoće da je začepi. 

Kako bilo, tada smo dva dana bili kod te porodice koja je slavila rođendan tom nekom (šta da vam kažem, rodbinske veze mi nisu jača strana. Mislim, mnogo ih volim, ali ko će sve da ih popamti) i znam da je to za mene bilo jezivo iskustvo. 

Kada je tuđa kuća, a ti imaš malo godina, to ume da bude stvarno strašno. Cele noći sam se pravila da me boli stomak, samo kako bi naterala nekog da me vrati kući. 

VREMENA SE MENJAJU

Sada misim da bih prodala dušu samo da odem negde. Makar na dan, dva, koliko god. 

Putovanja su uzbudljiva onoliko koliko ih mi napravimo da budu takva. Ako se sve prokleto vreme pravimo da nas boli stomak, kukamo i pletemo snove o kući, proveščemo se kao nikad u životu. 

NIKAD GORE. 

Zato, ljudi moji, jednom se živi. Smejte se, plačite, padnite, ustanite, udarite glavom u zid, ne igrajte na sigurno, zastanite, ne osvrćite se, osvrnite se... uživajte. 

Možda vas baš putovanja čine srećnima. Nikada nećete znati dok ne probate. 

NJU ORLEANS, Luizijana

Recimo da se nikada ne bih setila ovog grada da drugarice i ja nismo gledale 'Princeza i žabac' dok smo radile projekat iz hemije ( jer od muke, jadne, nismo znale šta ćemo, pa ajde da pustimo crtani, šta nam teško).

Energija u tom gradu je, čini mi se, nešto posebno. Čini mi se da su tamo ljudi najljubazniji, hrana najukusnija, muzika najlepša, sreća najveća.

Nisam sigurna kako da opišem kada ti neki grad prosto klikne. Ali prosto tako je.

Veliki Kanjon, Arizona

Recimo da I've got a thing for canyons. Nemam pojma zašto. 

Možda zbog onih tatinih čuvenih, avanturističkih filmova, koje me je terao da gledam kao mala. Možda zbog toga što je došao period u mom životu kada hoću sve da vidim, sve da probam... Ne znam. 

Bilo kako bilo, let balonom iznad kanjona je totalno na mojoj wish listi. 

Pariz, Francuska

Neko me je skoro pitao 'Koju scenu iz svih Dizni filmova bi volela da si doživela?'. 

Teško, a? 

Ma kakvi. 

Odmah sam znala odgovor. Prva scena koja mi je pala na pamet je upravo ona koju sam želela da doživim još od prvog puta kada sam gledala ovaj film 2007. ( potpuno zaboravivši na moj tadašnji strah od putovanja ). 

Da li ste ikada gledali 'Ratatoullie' ? Posle zilijardu godina, ja sam gledala ponovo... ovaj, prekjuče? Valjda tad, sudeći da je famozni letnji, čije je prvo pravilo da pojma nemaš koji je dan, ni datum, niti koliko je vremena prošlo od bilo čega. 

Sve jedno, osećaj za vreme scene kada Remi shvati da je u Parizu ispred Gustoovog restorana je za mene i dalje potpuno isti. Ovo je onaj trenutak kad se prisećam svog bisera od pre deset godina -Kad porastem biću miš-

Pariz noću mislim da je the most iconic thing ever. Da li grešim? Ne. Ni najmanje. Verovatno. Rećiću vam kada budem sve to videla uživo nekad u životu. 

Okej, top tri. Mogu da živim s tim. 

Na mom cenjenom spisku ( okačenom na zidu, samo kažem ) (koji sam pisala kada sam trebala da učim za prijemni, opet samo kažem ) su 24 cenjene stavke. To jest, 24 mesta wanna go, koja ću vam predstaviti. Nekada. Časna reč. 

Do sledećeg puta
N.