15 Days Writing Challenge - Day 5 -Kada mašta napusti glavu

Pre nego da počnem sledeći izazov, moram da vam kažem da će ovaj tekst da bude potpuno random. Ovo mi je bukvalno prvo palo na pamet, pa rek'o, što da ne? Nadam se da neće da bude predugačko, sudeći da sam majstor da odužim stvari.

Napiši kratku priču 

-Ko zna? Možda je ono, ultrazgodan, pa me preporučiš kod njega. 

Đina ponovo zakoluta očima. Onda shvati šta je njena drugarica rekla, pa izvi obrve. Odmeravala je njen osmeh, koji su pravile usne oivičene roze olovkom, po kom bi rekla da je ozbiljna. 

-Lela ti znaš da on ima... ono trideset pet, čestrdeset godina? 

Odmotala je bombonu iz svetlo narandžastog celofana i ubacila je u usta. -Pa? 

-Pa, ti jadna imaš šesnaest! Draga, znam da voliš starije, ali ovo je, brate, ilegalno. 

-Šta? Je l' sam rekla da ću da spavam s njim? Nisam. -mumlala je, zbog bombone u ustima. -Molim lepo. Samo kažem da ti je ujka možda hot. 

Frknula je. -Aha. Sa naglaskom na možda. Nemoj da zaboraviš da nikada pre nisam videla tog tipa. A tehnički, -zasutavila se na sekund, da ustane sa stolice na točkiće. Uzela je papirić od bombone s poda koji je Lela bacila, napravila grimasu i bacila ga u kantu. -neću ni sada da ga vidim. Bar ne uživo. Skajpovanje sa ujkom u Uzbekistanu se ne računa kao 'viđanje'. Čovek se javio telefonom posle petnaest godina, rekao je da je u drugoj državi i pitao da li može da se vidi sa celom porodicom preko Skajpa u nedelju. To jest, danas. Ma da li me slušaš? 

Leline misli su bile okupirane nečim što je gledala na telefonu. Đina je videla kako joj oči gladno prelaze preko teksta koji je čitala. Otvarala je usta, oblikovajući reči teksta, dok je to radila. 

-Pazi ovo. -rekla joj je, započevši novu temu. Nije podizala pogled ka njoj. -Sećanja na neki događaj koja imamo, a da se taj događaj uopšte nije desio, vučemo iz prošlog života. -pročitala je rečenicu, koja apsolutno nije zanimala Đinu. Izvila je jednu obrvu. 

-A? 

-Je l' ti se desilo to nekad? Da se tačno sećaš nekog događaja, onako u detalje, a da se to ustvari nikada nije desilo? -rekla je uzbuđeno. 

-Ne. -odgovorila je, kao iz topa. Misli su joj išle na neku drugu stranu, te nije pridavala neku pažnju tome što je pričala. 

-Ma daj! Nikad? Meni jeste. Kako je moguće da nemaš ni jedno čudno sećanje? 

Poslednja rečenica joj je odzvonila u glavi. Naterala je na razmišljanje. 

Imala je jedno čudno sećanje. Nije ni bila sigurna da li može da ga nazove 'sećanjem'. Više je bila neka slika u glavi. Zamišljala je sobu, starinski uređenu, sa velikim, tamno smeđim klavirom od lakiranog drveta, koji je stajao u uglu. Pod je bio prekirven šarenim, turskim ćilimima. Preko puta klavira je stajao stari, ofucan, kauč, bledo crvene boje. 

To je bila soba koju nikada, nigde nije videla. Ni na jednoj slici, ni u jednom filmu. Ali joj je od kad pamti bila u glavi. 

Nije stigla da ispriča to Leli, kada je njena mama ušla u sobu. Nije mogla da preboli činjenicu da i pored 'KUCAJ' i ostalih pretećih znakova okačenih na vratima njene sobe, i dalje su svi ulazili kao manijaci. 

-Zove ujka Teodor. -rekla je. -Ajde, hoće da te vidi. 

-Teodor... -frknula je. -Kakvo je to ime uopšte? Kao osakaćena Teodora! 

-Nasmej se, Mrgudu! Jednom u životu! -dobacila joj je Lela, kad je već bila na pola hodnika. 

Kada je ušla u dnevnu sobu, naišla je na prizor gomile mesnatih ljudi koji se guraju oko laptopa. Čula je prigušeni glas, koji je dolazio sa njega. Nije joj bio poznat. -Kako i bi? Prvi put čujem čoveka. -pomislila je. 

-Je li to mala Đina ušla? -rekao je. 

Progunđala je u mislima zbog tog 'Mala Đina'. Nije imao pravo da je tako zove. Nije htela da prizna, ali joj nije bilo sve jedno zbog toga što je lik pre petnaest godina pobegao, da niko ne zna gde je, i onda se od jednom javlja iz Nedođije. Nije znala zašto, ali nešto joj je tu neštimalo. 

Progurala se do laptopa. Međutim, ono što je videla na njemu je nateralo da pomisli da će joj vilica otpasti koliko je zinula. Nije mogla da veruje u to šta gleda. 

Videla je čoveka, koji je očigledno bio njen ujak, ali nije joj on privukao pažnju. Bila je to soba u kojoj je bio. U uglu je stajao tamno smeđi klavir, preko puta koga je bio ofucani, bledo crveni kauč, dok su se u pozadini na podu videli šareni ćilimi. 

Okej, ovo je bilo totalno random, onako, iz duše, što bi se reklo. Ukoliko ste pročitali do kraja, čestitam. Nadam se da vas nije smorilo ili tako nešto. U principu, obožavam da pišem. I pišem stalno. Gomilu stvari. To je jednostavno nešto što me ispunjava, ali je to nekako moja stvar. Nisam sigurna kako da objasnim, ali poenta je u tome da retko ko ima priliku da to pročita. Tako da sam baš nervozna oko toga da sa vama konačno delim tako nešto. Makar mi i ova priča sada pala na pamet. 

Kako bilo, vidimo se sutra, u novom danu ovog challenge-a. Da li su samo meni ovi zadaci potpuno zabavni?

Do sledećeg puta

N.