i am mine before i'm anyone else's

Ćao.

Ja sam devojčica. 

Sećam se da sam kao mala u neprevdi stalno vikala 'Ali kako on to može da radi?!' .

I sećam se da sam dobijala jedan, jedini odgovor. 

-Zato što je dečak. 

Koga briga zato što je on dečak? Sve. Sve briga. On je jači pol. To zanima ljude. 

Nikoga ne zanima što sam ja preskakala ograde i upadala u dvorišta kada bi nam odletela lopta. Nikoga nije briga što sam nas ja branila kada bismo polomili komšijino cveće. Jer on je dečak. 

A ja sam samo devojčica.

E pazi sad ovo. 

Ta ista devojčica će jednog dana da ustane. Da se osvesti i kaže 'Žensko sam. I jača sam od njega. On plače kada padne, a ja ustanem i nastavim da se igram, kao da se ništa nije desilo.' 

Ali on će da se popne na ogradu i svi će da kažu da je sladak. 

Ona će da se popne na ogradu i rećiće a je divljakuša. Tako se ne ponašaju dame.

Time je ljudi povređuju. Uče je da će u životu muškarac da je štiti. Da to tako treba da bude.  Da li stvarno treba? Da li je to taj čuveni stereotip, po kome su ljudi vekovima živeli? 

A po čemu smo mi to slabiji pol? Zašto mi moramo da budemo te od kojih se očekuje da budu pristojne i dignutog nosa? Da li su to dame? 

One puštaju muškarca da se bije za njih. Da vodi njihove bitke i krči im put. Put ka čemu? Ka životu žene kojoj će vikati sa vrata da je gladan i da mu da da jede?

Žao mi je. Ali ja neću da budem dama. 

Neću da budem pristojna, jer se to očekuje od mene. 

Neću da pustim muškarca da mi naređuje šta ću da radim, a šta ne. 

Neću da neko rešava moje probleme i bije moje bitke. 

Neću da mi bilo ko upravlja životom osim mene same. 

Jer sam to ja. 

Jer smo to mi. Svi mi. Niko ne treba da dozvoli da bude nečija senka. Ti si svoj, pre nego da si ičiji drugi. 

Nemoj da dozvoliš da ti bilo ko kaže suprotno.

Do sledećeg puta

N.