Od svitanja do sumraka .

Šest meseci, koliko imam ovaj blog, sam uvek sa idejom za novi post, uvek sa još pet postova u šteku, da objavim ako nemam vremena, uvek.. ma shvatili ste poentu. 

Međutim sada pojma nisam imala o čemu da pišem. 

I ko šta radi, Nina ide u sopstvenu galeriju u potrazi za inspiracijom. I ranije ste čuli o mom čuvenom 'We heart it' folderu u kome ima svega. To je mesto gde je nemoguće da ne nađeš inspiraciju. 

Dakle, naišla sam na nekoliko skrinšotova crteža sa nečijeg tvitera. 

I ovi crteži su nevetovarni. 

Prosto je nemoguće da te ne nateraju da oblepiš sobu posterima i tekstovima o vanzemaljcima. Takav 'Dosije X' vajb, btw. Zabuljila sam se u svaki od papirića na zidu ove devojke. 

Neobavezno, strastveno istraživanje o temi koja ti uvek zagolica maštu, do ranih jutrarnjih sati je nešto što me inspiriše. Kada prvi sunčevi zraci osvetljavaju tvoje tanane listove papira, koje iščitavaš ponovo, ili ekran laptopa, ukopanog među jastucima, a ti sebi kažeš 'Još samo pet minuta'. 

Sedeti u gluvo doba noći i maštati. To je neverovatan osećaj. Gledati u zvezde sa svog prozora i razmišljati o svemu što te čeka u životu. Svim mogućnostima i neistraženim stvarima. Zvezde te podsete da si ti samo jedna tačkica u univerzumu i nikoga nije briga kako ćeš iskoristiti svoje vreme koje imaš na Zemlji. 

Samo ti imaš kontrolu nad svojim životom. 

Kao mala sam u sobi htela neku biljku. Videla sam da Beti iz 'Porodice Kremenko' čuva neke palmice u dnevnoj sobi, ili tako nešto, i čim ona i Vilma to imaju, morala sam i ja. Ali mama je znala da će bilo šta živo da crkne sa mnom, pa mi normalno nije dala kaktus koji sam toliko htela. 

Zato sam jedno popodne uzela malu policu iz dnevne sobe, plavu, plastičnu čašu, i zeleni papir. Isekla sam ga na fronsle (da, fronsle), tutnula u čašu, metnula na policu i to je bila moja dekoracija. 

Ahhh, taj kreativni HAOS. Priča moje sobe. U trećem razredu sam htela da budem modna kreatorka. I tako bih ja crtala radove i kreacije, što je bilo sasvim normalno i kasvetno. Ali ja sam namerno crtala loše radove da bih mogla da ih dramatično zgužvam i bacam po sobi.

Kako mi se na ovoj slici dopada ovo jutarnje svetlo. Podseća me na neki apartmančić, mali i artistički, u centru nekog velikog grada. Prekoputa ulice su neke tezgice sa povrćem ili otmeni kafić, kao sa Pariških ulica. Mnogo ljudi, kao mrava, je na ulici. Svi žure, jer je jutro, pa moraju na posao ili gde već. Počinje novi dan. 

Neon znak meseca mi prvi upada u oči. Iskreno sam oduševljena takvim znakovima. Jedan košta oko trinaest hiljada, kada sam pogledala poslednji put. Prvi i poslednji... 

Ovo je prva slika na koju sam naišla. Izlazak sunca, dok je mačka na prozoru, gomila detalja na polici i biljke vise sa plafona. Volim da zamišljam život nekih random likova u ovakivm sobičcima. Sve to mi je neverovatno inspirativno. 

Ova devojka možda živi na nekom ranču. Brda i njive se vide kroz prozor. Lepo se iza polja kukuruza vidi izlazak sunca. 

A možda je ona vanzemaljdac. I živi na nekoj sasvim novoj planeti. U drugoj galaksiji. Možda je sa njene planete naša Zemlja samo nešto daleko i neistraženo. 

Volim da se izgubim u mislima kada gledam like sa 'WHI'. Ta aplikacija me natera da se osećam stvarno dobro. Ume da se uvuče pod kožu. 

Šta je vama inspirativno? Da li na vas nekako utiče gledanje ovih crteža? Šta ima novo? Kako ste? Ako vas neko nije to pitao danas, eto, tu sam ja. 

Feel free to talk. 

Do sledećeg puta! 

N.