Legenda o privatnosti.... (izbegavajte je, možda ujeda)

U ovom trenutku ovaj post nema naslov. Nemam pojma ni da li ću da ga objavim. Ali toliko sam se iznervirala sad, da mi treba neki izduvni ventil.

Ako pratite moj blog već neko vreme znate da radim na određenim knjigama.. ne volim čak ni tako da ih zovem. To su samo dugačke priče koje pištem, i trenutno sam u sred jedne koja mi, jelte, stoji uvek uključena u Wordu na laptopu, jer prišem skoro svakog dana. I zašto bih ja sad palila i gasila fajl svaki dan. A uostalom, ovo je moj laptop i šta druge briga šta se na njemu nalazi. 

PRIVATNOST. 

Očigledno mnogo ljudi ne zna tu reč. Ili makar nema pojma koje je njeno značenje. 

Pre nekog vremena, kada sam tražila nešto među starim poglavljima što mi je trebalo, naišla sam na rečenicu koja je išla tipa 'Sedeli su na haubi smrde im čarape.'. Koliko znam nisam toliko izlapela to da napišem. I ništa, obrišem ja to, jer sam predpostavila da se moj mlađi brat igrao sa tim, dok su on i sestra bili kod nas zimus na nekoliko dana. I iskreno, iskulirala sam. 

Sve dok nisam počela da čitam sada sve ispočetka, jer sam pravila pauzu i da bih nastavila moram da znam sve šta sam napisala. I stigla sam do poglavlja koje je... iskreno smešno. Ono je više pisano od strane nekog drugog nego mene. A da stvar bude još gora, u pitanju je poglavlje koje je meni lično jako važno, i stvarno mi znači. 

Tako da prva stvar koju sam uradila kada sam se uverila da nema više šta da se prepravlja, poslala sam poruku sestri, Koja se pravila luda. Mo'š mislit. Ona gospođica nema pojma o čemu pričam. 

Prvo je probala da kaže da je možda naš brat, a onda, kada sam rekla da se ne ljutim, samo me zanima ko je, magično joj je sinulo šta se ustvari desilo. Pošto je još jedna sestra bila kod nas jedan dan, ona je uzela laptop i rekla 'Sad ću ja malo da pišem.', a ona joj je, svetica, rekla to da ne radi i izašla napolje. 

Već sam tu znala da sere, jer je ta naša sestra toliko fina i znam da joj ne bi palo na pamet da uradi tako nešto, ali ajde pravila sam se da sam joj poverovala i rekla da ću ovoj da pošaljem poruku. 

Tek sam tada saznala šta se desilo ustvari. Ona je rekla da ona jeste kucala, ali sve je bila ideja te prve sestre. 

Kao da nisam to i sama znala.... 

Ali da, sada se pravi luda i ona se pobogu ne seća da se to desilo. 

O.K. 

Pre nego da vam napišem sledeću priču, ajde da razjasnimo nešto. 

Ja ne pišem od juče. I ne zezam se u fazonu, ajde da ja pošaljem mejlom svima živima ovo da pročitaju. Niti pričam o knjizi kada sam sa nekim. Šta vam to govori? Užasno sam povučena povodom toga, jer ne želim da neko random zabada nos u nešto oko čega se stvarno trudim i radim. Zato su moje knjige (nazovimo to tako) pročitali samo ljudi kojima stvarno verujem, i ima ih manje nego što može da se nabroji na prste jedne ruke. Ali svi oni su me ili pitali da li mogu ili sam ja pitala da li bi im smetalo da pročitaju (kao što je slučaj sa drugaricom koja takođe piše, samo na mnogo zrelijem nivou od mene i stvarno me je zanimalo šta ona ima da kaže). 

E sad, ono šta se desilo sledeće je da je moja mama uzela moj laptop da bi našla neke slike i videla da fajl stoji uključen, pa se žena poslužila i počela da čita. S tim da sam joj pre toga rekla da ne čita, jer ne volim da neko čita moje radne verzije, pre svih prepravljanja, a i prosto, neću da neko zabada nos u moju ptivatnost BEZ PITANJA. 

I ja to objasnim mojoj mami, da meni te knjige znače i da ne želim da neko radi tako nešto bez moje dozvole, gde moj tata meni kaže 'Tebi da to stvarno znači, do sada bismo objavili već te knjige.'. Gde sam popenila. POPENILA. 

To što ja ne želim da objavim knjige ne znači da mi ne znače. Tačka. Nije sve u novcu i zaradi! Nije sve u tome koliko je ljudi to pročitalo i šta je priznato kao ''dobro i kvalitetno''. Sasvim sam zadovoljna brojem ljudi koji su pročitali šta sam napisala i to je sve što mi treba za sad. 

Ako ikada objavim ovaj post, to je samo zato što hoću da 

1. ljudi shvate nekim sitnicama mogu da povrede ljude 
2. Da ako smo tinejdžeri, to ne znači da nam ne treba privatnost 
3. I da se ne radi sve samo da bi se zaradilo, već i postoje one stvari koje ljudi rade iz ljubavi

Do sledećeg puta!

N.