Operacija (moje iskustvo) - zašto me nije bilo neko vreme

Ovo će da bude dugačak post! Nisam ga još ni napisala, ali osećam da će potrajati.

Hajde da počnemo od samog početka:

5. decembar 2013. - Hotel Transilvanija 

Da li sam nekada spomenula da mnogo volim crtani 'Hotel Transilvanija'? Ne. E pa volim. Kao i jedna moja drugarica, komšika, sa kojom se družim još od prvog razreda (a posle i u srednjoj, jer smo u istom odeljenju, osuđene jedna na drugu). I ona je tako jedan dan, pre tako 4-5 godina, bila kod mene, gledale smo 'Hotel Transilvanija', i kada se film završavao, bila je ona poslednja pesma koju smo mi o-bo-ža-va-le, tako da smo krenule da skačemo i igramo ('cuz that's our jam). I u jednom trenutku, meni se izvrne noga, i u padu mi ispadne koleno. 

Onda sam nosila longetu i gips jedno dva meseca i činilo se da će se posle toga sve završiti. 

Aha.
Mo'š mislit. 

18. januar 2018. - Karma is a BITCH

Ista ta drugarica koja je bila sa mnom kada sam prvi put skenjala nogu, bila je i ovog puta tu. Maler od devojke, šta ćeš.
Vraćale smo se iz škole i videle neku devojku koja je hodala kao manekenka. Znači ono guza levo-desno, noga ispred noge, full paket, gde smo nas dve stale i bile u fazonu 'Ajde i mi ćemo ovako da hodamo.'. Pa smo krenule da je imitiramo, jer inače hodamo kao silovani kauboji ili propali mafijaši u prevelikim čizmama. I u jednom trenutku meni se nešto pomeri u kolenu i krene toliko da me boli, da ja više nisam mogla da hodam. I tako sam ćopala do kuće.
Sećam se tačno da mi je drugarica rekla 'Lele, sta ako ti seku nogu sad? Ma, šalim se bre, naravno da neče.'. Ona se zezala, aliii.....
A da, i nekoliko dana pre toga rekla sam 'Da Bog da slomila nogu, da ne idem na testove sledeće nedelje.'. Karma is a FUCKING BITCH.

Kada sam išla na magnetnu rezonancu (užasno snimanje, gde sam morala da budem u gaćama, a nisam izdepilirala noge pre toga.....) provalili su da mi se okrnjila čašica u levom kolenu od pada, i tada se zavukla pozadi. Međutim, trenutak kada je krenulo da me boli po drugi put, je bilo kada se taj deo čašice izvukao odatle i krenuo da se pomera (izvinjavam se, da li je ovo previše detaljno?)

Posle čega su zaključili da moram na operaciju, gde će da mi otvaraju koleno, kako bi izvadili taj deo.

Tih nekoliko dana, koliko sam ćopala i išla tako u školu, su me svi iz odeljenja pazili, što mi je prvo bilo smešno, jer su se ponašali kao da mi fali noga, a ne kao da samo ćopam, ali na kraju krajeva, baš mi je bilo drago, jer ih ne znam toliko dugo, a svi su se brinuli za mene.

13. februar 2018. - dan operacije

Pre nego da pređem na to šta se dešavalo dalje, moram da vam napišem najupečatljivije stvari iz dana provedenog u bolnici.

• Morala sam da nosim faking pidžame sve vreme, i tako da se šetkam po bolnici. A pazite kad ja ni kući ne nosim gornji i donji deo koji se slaže, pa možete da zamislite koliko mi je tek tamo bilo čudno
• Sestra me je pred pet doktora pitala da li sam mokrila i da li imam potrebu za tim
• Gledala sam Sunđer Boba posle dugo vremena, dok sam čekala sama samcijata u jednom sobičku da me pozovu. Iskreno, fino sam se odomaćila tamo
• Upoznala sam još dva deteta, koji su bili u takvoj depri zbog njihovih operacija, da su bili toliko tihi, ali kada su skontali da ja ne planiram da umuknem i oni su se oraspoložili, a ja sam bila so proud zbog toga
• I pojela sam viršlu koja je bila nekuvana i imala je nokat u sebi, ako je sudeći po meni i dečku iz moje sobe tamo

Na operaciji sam imala lokalnu anesteziju, što bi značilo da sam bila budna sve vreme. Da, sine. I bolelo je kao đavo. Najgore je bilo ubadanje anestezije, kada sam vrištala (posle sam se izvinila, okej?!), a i kasnije.. nije bilo najbolje. Prošlo je dobro, naravno, samo što je bio stvarno užasan osećaj.

Ali doktori i sestre su sve vreme bili toliko divni. Jedan je pevao, drugi pričao o utakmici, sestre su čim se ućutim proveravale da li sam živa, a inače su pričale sa mnom, tako da sam se fino ispričala sa svima živima u bolnici. 

Pošto je operacija bila u sred utorka, čim su saznali da se završila zvali su me iz škole, što je bilo toliko smešno, jer su svi urlali na telefon, a ljudi koji su bili u sobi (a.k.a. dečko kog sam spomenula, koji je takođe imao opreaciju, njegova mama i moja mama) su samo prasnuli u smeh. 

Nisam mogla da verujem koliko ljudi me je pitalo tada kako sam. Mama nije silazila sa telefona ceo dan, jer su svi živi zvali. Čak se setilo i nekoliko iz osnovne, iako više nismo u kontaktu. 

Sutradan se celo odeljenje slikalo sa razrednom i poslalo mi sliku kao pozdrav. A malopre...

Malopre su mi nenajavljeno došle tri najluđe osobe ikada, jedna od njih je bila drugarica koja je pristustvovala svim padovima i shitovima (koja je sinoć plakala dok sam joj pričala kako mi je bilo za vreme operacije. Takve osobe su prešs..) i donele mi ogromnu kesu punu voća, Milku od 300 grama i knjigu. 

Plakala sam kada sam saznala da je celo odeljenje skupilo pare i kupilo mi drugi deo Hari Potera. Svi su se potpisali na prvoj strani (vidite drugu stranu na slici gore, što je napisala razredna) a ja sam... pa, preplakala. 

Nisam mogla da verujem da su sve to uradili, a znamo se samo nekoliko meseci. Ova dva dana sam shvatila koliko ljudi mogu da budu divni i ne mogu da verujem koliko imam sreće da budem okružena ovakvim osobama. Ne samo iz škole, nego svima koji su se zabrinuli. Onima koji su zvali iz Novog Sada, Beograda, Makedonije, Slovenije. Onima koji su došli odmah sutradan. Ma onima koji su mi samo poslali poruku. 

Na kraju osmog sam izgubila mnogo prijatelja. Ali sada, mogu da potpišem da uvek posle kiše dolazi sunce. Nisam mogla da sanjam bolje odeljenje. 

Još jedna stvar. 

Nisam plakala dok sam bila u bolnici. Niti jednom. Bila sam čak i raspoložena sve vreme. I smejala se kroz sav bol. Ali onog trenutka kada sam ušla u kuću doživela sam nervni slom. Bez preuveličavanja, bez preterivanja. Tresla sam se. Što zbog bolova, jer je tada prestalo dejstvo anesteszije, što zbog svega što sam videla i preživela tog dana. 

Da stvar bude još gora, tada me je pozvala moja bff, koju sam na smrt prepala.

To je razlog zašto ranije nisam napisala ovaj post. Ili bilo koji drugi. Jer nisam imala snage. 

Ali eto me ponovo. Nećete tako lako da me se otarasite. Pa, ostala sam živa, je l' da? Idemo, ajde, život ide dalje. Čestitam ako ste stigli do kraja posta. Ovaj je bio jedan od onih mojih postova, koji znaju da se oduže, tako da... podelite vaša iskustva sa mnom, ako vam se ikada desilo nešto slično. Ili iako nije, napištite vaše mišljenje o svemu. 

Hvala na čitanju! 

Do sledećeg puta! 

N.