The moment when I felt truly happy

Da li sam to samo ja ili su zalasci sunca period kada ne možeš da se osećaš loše? Kroz koliko god usranih stvari da prolaziš, za vreme tih sat vremena dok nebo menja boje kao da sve na trenutak stane. 

Dobrim delom prošle i pretprošle godine sam se bavila fotografisanjem. Kako su se beše zvali ti postovi...? Sećam se da sam imala celu rubriku na blogu posvećenu tome. Point of view, da. Kako bilo, poslednjih par meseci me to nešto nije specijalno zanimalo. Ali juče kada sam videla koliko je lepo nebo bilo nisam mogla da odolim, a da ga ne fotografišem. 

Kako se vreme polako menja i sat pomera, poklopilo se da kada idem popodne u školu za vreme poslednjih časova se baš dešava taj golden hour. A kako sam ja na četvrtom spratu u centru grada, uvek imam savršen  pogled to. Ako uhvatite pravi trenutak, možete da imate potpuno poseban pogled na nebo u odsjaju prozora hotela Ambasador. Cela strana hotela koja je okrenuta ka centru je faktički staklena, a tačno naspram njega zalazi sunce. 

Pre neki dan smo imali divan golden hour. Sve učionice su bile obasjane, kao i ceo hodnik četvrtog sprata. Žao mi je što nisam fotografisala kako je sve to izgledalo, ali u tom trenutku sam pokušavala da izgladim odnose sa jednim drugom, tako da sam bila malo zauzeta. 

Ali zato je juče umesto golden, sve bilo nekako ljubičasto. Slagalo mi se uz kosu. A da, ako niste videli na instagramu (@_ninoocka_) kosa mi više nije zelena. Da, da, znam. Ko bi rekao da ću da se vratim ljubičastoj. Zapravo i nisam, ovo je samo ton koji je ubio zelenu, tako da bi trebalo da se ispere na sivo. Videćemo uostalom, ali hvala Bogu pa zelene više nema. 

E sad, zašto se post zove 'The moment i felt truly happy'? Juče u školi sam tako sedela u uglu pored prozora i fototografisala. Iskreno, nisam osećala neku potrebu da pričam sa bilo kim. Drugarice su blejale pored mene na radijatoru, tako da bih im odgovorila i zasmejala se za nešto tu i tamo, ali taj momenat sam odlučila da iskoristim za sebe. Dok sam fotografisala i uređivala fotografije, pojačavala kontrast, ružičastost, senke, sjaj, razmišljala sam kako se osećam stvarno srećno. 

Nisam imala potrebu to nikome da pokazujem. Niti da pričam i smejem se kao inače. Dovoljno mi je bilo da budem srećna i zadovoljna sama za sebe. Čudno je to kako te sunset hour natera da razmišljaš o svemu. O životu. Zvuči kliše, ali stvarno jeste tako. Ili to nešto nije kako treba sa mojim mozgom. Either way, stvarno cenim te momente. 

Tako da da. Osećam se motivisano ovih dana. Čudni snovi su prestali (hvala Bogu, ono je stvarno bilo... kreativno), ali sada sam krenula da imam ogroman apetit. Nisam sigurna zašto, ali sam pola života imala periode ili kada ne jedem uopšte ili kada jedem sve što mi se nađe na putu. Ali nikada ovoliko koliko sad. Pre dva dana sam imala tri doručka u roku od dva i po sata. A onda još dva ručka i večeru. Nisam sugrna šta mi se dešava, ali prebaciću to PMS-u iako mi se u životu nije desilo ništa slično. 

Pa, do sledećeg posta!

N.