s nama čak i normalan poludi

Prošle nedelje sam se vratila sa ekskurzije. I, jelte, svi znamo kako to obično biva na ekskurzijama u busevima. U zadnjem delu busa je uvek haos i uvek se pušta najglasnija muzika. I jede se čajna. To ne spada u nepisano pravilo, ali je poželjno (hvala divnim dušama iz drugog odeljenja što su mi dali čajnu, jer sam bila gladna kad sam se probudila iz petnaestominutne jedva uspešne dremke). Da ne dužim, pošto bih ja imala još svašta nešto tu da dodam na ovu temu, ali staćemo ovde. Dakle, s obzirom da smo u zadnjem delu busa imali četiri zvučnika, nije bilo teorije da muzike ne bude u svakom trenutku. I tako je došao na red i Marko Mandić. Pravo osveženje ako mene pitate, jer su mi mozak tri dana ispirali Jala, Rasta i Buba. 

I išla je tako Mandićeva pesma 'Dobar dan', gde ima jedan deo 'Sasvim slučajno kuću smo zapalili. Ako nas pitaju, mi nismo to uradili.' i čim smo ga čule moje četiri čuvene drugarice i ja, odmah smo bile u faoznu 'pa ovako ćemo mi verovatno' i počele da plačemo od smeha. 

Da pojasnim, mi se stalno okupljamo kod mene kada treba nešto da se slavi i uvek kuvamo i mućkamo nešto u kuhinji. Tako smo prošlo leto, da bismo proslavile kraj školske godine, odlučile da pravimo palačinke. I to se manje više završilo ovako: 

I ovako: 

Sve u svemu, nekoliko dana posle ekskurzije padne meni na pamet da poslušam sve pesme Marka Mandića. Jer iskreno, slušalo mi se nešto domaće, a pošto ti sine nemam mozak za Nikoliju, Macu, Cecu, Afriku i tako dalje, setim se ja lepo Mandića. I prva pesma koju sam pustila je bila 'Dobar dan', jer iskreno, izašla mi je među prvima, a i u tom trenutku nisam imala pojma šta je. Jer pre toga sam znala za njega, slušala pesme na rođendanima tu i tamo, ali nikada nisam sa namerom ušla na jutjub i pustila fazon 'Ramdagadam'.

I tako ti ja snimim još jednu rečenicu u pesmi, kada kaže 'S nama čak i normalan poludi'. Automatski sam se setila još jednog događaja sa ekskurzije. Tamo smo upoznali gomilu nekih likova sa drugog smera i kada smo otišle sa dvojicom od njih u neku kafanu poslednjeg dana da jedemo, tek tada smo shvatile koliko su oni zapravo normalni, fini, kulturni momci. Dok smo nas pet sve redom seljanka do seljanke. I na kraju drugarica nije mogla da ne iskomentariše kako je previše čudno kada upoznamo nekog ko je zapravo normalan. Ali onda s druge strane, imamo situaciju od te večeri, koja je sve samo nije normalna. 

Dakle, upoznali smo ih te zadnje večeri, preko druga koji ih je doveo kod nas u sobu. Imajte to u vidu dok budete čitali ostatak. 

Ne znam da li sam vam ikada spomenula, ali moje drugarice i ja imamo tu neku zebanciju da smo mi familija, da sam im ja majka, a one su moji sinovi. I tu naravno imamo i oca, očevu ljubavnicu, kuma, dilera i tako dalje. To su inače sve ljudi iz škole, samo što niko nema pojma da je u našoj familiji. I tako kada sam se tad vratila u sobu, dočekale su me dve drugarice sa 'MAAAAAJKO!'. I ja se prvo zbunila jer se oni nisu zbunili, ali smo onda posle pet minuta i jednog ubacili u familiju. Kad sam ga pitala šta hoće da nam bude, on je mrtav 'ladan rekao 'odžačar'. Kasnije smo ga prekrstile u porodičnog popa slash odžačara, ali poenta je da nas je prvo pitao da l' smo u nekoj sekti ili šta već, a deset minuta kasnije je postao porodični pop. 

To bi bio jedan od primera. 

Tako da, što sam više slušala tu pesmu, sve više sam nas pronalazila u stihovima, da mi je na kraju samo bilo smešno. I onda sam se navukla na ostatak Mandićevih pesama. 

Ono što mi se mnogo sviđa kod njega je što je uvek snimao ono što je hteo, a ne nešto što 'je popularno' i 'što se striktno danas sluša'. Imam utisak da se on mnogo zajebava u svojim pesmama i zato me uvek njegovi ritmovi nekako ispune pozitivnom energijom. 

Ukoliko nemate pojma ko je on, čekirajte ove pesme: 

1. Dobar dan (kao moja sad već omiljena)
2. Mnogo dobro
3. Ramdagadam (mislite o njoj šta hoćete, ali ova pesma mene tako vozi (mrzim ovaj termin, ali znate šta hoću da kažem)
4. Instagram (bespomoćno navučena već dve i po godine, znam svaku reč napamet. I usput, volim Viklera, toliko...)
5. Zaraza (izuzetno bolesna pesma, ali je obožavam tako bolesnu, ne dirajte je)

Tako da eto. 

Trenutno menjam dve plejliste, u zavisnosti za koju sam raspoložena. Jedna je sa ovim pesmama, a druga sa Aerosmithom, Deanom Martinom, Kansasom, AC/DC, Bitlsima i tako dalje. 

Znam, znam, sve znam, niđe veze. Ali to su vam moje plejliste. 47 plejlista i 447 pesama (vov, kako se poklopilo). I može se naći svašta nešto tu. 

Toliko. Razmišljala sam dugo o čemu da pišem, ali pošto mi se nešto nije pisalo ni o čemu, skontala sam da bih mogla o onome što mi je ionako sastavni deo dana. Muzika. Mogla sam ja tako on and on o ekskurziji, Supernaturalu (9. sezona bby), o novoj knjizi, jutjuberima na koje sam se navukla (Marla Catherine i Jordan Lipscombe), ali mi se iz nekog razloga Marko Mandić činio kao validnija tema. 

Ako imate neku specijalnu želju o čemu biste voleli da pišem, feel free to leave that in the comments. 

Do sledećeg puta!

 N.