...Šta?

Trenutno sam emotivno skrhana zbog kraja devete sezone Supernaturala.

Mislila sam da bi vas možda zanimalo.. 

Doduše nisam toliko u agoniji kao što sam bila za recimo kraj pete sezone, gde sam jecala i plakala satima, tako da bih rekla da je ovo možda kao neki napredak. 

Elem, ono o čemu sam zapravo želela da pišem danas, pa.. noćas, jer je 10 do 1 ujutru, a fair enough, najbolji postovi se pišu u sred noći, jer tada dolazi onaj deep thinking deo... dakle, želela sam da pišem o tome kako volim ovaj blog. A sada ću vam objasniti zašto konkretno. Na stranu drugi benefiti, jedan od razloga je jer sam blog počela na raspustu pre nego da pođem u srednju školu. Takođe, nisam prestala da pišem od tad, nisam pravila neke višemesečne pauze i tako dalje. I najvažnija stvar, uvek sam bila potpuno iskrena i pisala stvari koje sam osećala. 

Tako da sada, kada se vratim na neke postove sa početka bloga, mogu da imam tačno rezime koliko me je srednja škola zapravo promenila do sada. 

Kada si mali pikavac, tinejdžer, šesnaestogodišnjak u sred srednje škole, mnogo stvari se poremeti iz dana u dan. Promena je zapravo konstanta. Što je dobro. Mrzim monotoniju, znate. Ali nije lako. Znam, znam... šta ima tu da ne bude lako? Još smo deca. Ne moramo da se bavimo porezima, računima, besnim šefovima, kuvanjem ručka, crknutim kućnim aparatima... Ali da li su samo to problemi vredi pomena? Zar samo odrasli imaju probleme oko kojih vredi raspravljati? Izvini, molim te, što moj glavni problem nije neopran veš u mašini, nego psihičko stanje ljudi kojima sam okružena, a samim tim i mene same, na primer. 

Psihičko stanje... Ne čini se da mnogo ljudi ovih dana brine o tome. Koga briga što smo emotivno sjebani? Što učimo sami da se raspadamo i sastavljamo, jer niko to neće da uradi umesto nas. Što smo navikli na med i mleko, a onda odjednom moramo da se suočavamo sa gomilom stvari prvi put, o kojima nemamo pojma. 

Ali to nije važno, zar ne? Depresivan si? Nakljukaju te lekovima i gotovo. Mislim, rešen problem, ne?

Pa pazi, i nije baš. 

Pre nekoliko godina sam prvi put upala u depresiju. Znam da je to bilo u pitanju jer se nikada pre, a i nikada posle toga nisam osećala isto. Bio je blaži oblik, izazvan upravo time da sam zagrizla preveliki zalogaj. Da vam razjasnim. To vam je kao kada se pržite satima na suncu i onda tako vreli uletite u ledenu vodu. Kako bilo, to je bio prvi put da sam se susrela sa tako nečim. I kada sam spomenula svojim roditeljima, jer su primetili da nemam volju da izađem iz kreveta, tačno se sećam kako su mi oboje rekli da to mora da se leči. Psihijatrija, lekovi, ozbiljan problem... Toliko meni stranih pojmova. A ni jedan mi se nije dopao, jer samoj sebi nisam mogla da objasnim šta se dešava, kamo li da pričam sa nekim drugim. I zato sam samu sebe ponovo sastavila. Radila sam sve kako bih se vratila u normalu, a da niko ne primeti šta se dešava. Pravila sam se srećnija nego ikada, puna samopouzdanja, a u sebi sam se raspadala. 

U tom periodu sam naučila mnogo toga o sebi. Ali još uvek ne dovoljno. Jesam se digla dovoljno da znam kako da više ne upadam u takvo stanje i nastavila svoj 'med i mleko' život. Ali je toliko drugih stvari onda krenulo da nadolazi. 

• Nesigurnost
• Manjak samopouzdanja
• Preispitivanje ko su ti prijatelji
• Usamljenost
• Strah
• strah....

Ali sam se bavila svim tim u svoja četiri zida. I i dalje je to bilo normalno i podnošljivo. Svi se osećamo tako. Ne moram to ni da formulišem kao pitanje. Znam da je odgovor potvrdan. Kako bilo, taj drugi deo osnovne je bio period posle depresije, gde sam dovela sebe u poziciju da budem dovoljno psihički stabilna da prihvatim sve probleme koje sam imala pre depresije. Anksioznost. Napade panike. Bila sam izuzetno stidljiva. Manja od makovog zrna. I stalno u suzama. Čudno je sve to kad se setim sada, ali pretpostavljam da je sve deo odrastanja. 

Tada sam mislila da sam shvatila sve. Kada sam završila osnovnu mislila sam da je sve to iza mene. Odrasla sam. Znam da se nosim sa stvarima. 

Ali srednja škola je nešto drugo. Ona stavlja celu tvoju psihu na test. I sve se menja brže nego što možeš da pohvataš. Zakleo si se da nikada nećeš da plačeš zbog neuzvraćene ljubavi? Malo sutra. Siguran si da te završena prijateljstva ne povređuju? Boleće te čak i kada vidiš njihov stori. Previše si jak da bi te zanimalo ko te ignoriše, kome si važan, kome si nevažan, da li mu se sviđaš... ti si iznad toga, jelda? Nisi. 

Koliko god mislimo da jesmo nešto, nismo. I pašćemo hiljadu puta pre nego to da naučimo. Ali ćemo se i dići. Jer drugačije ne može. 

Možemo da se pravimo da ne osećamo stvari koliko god hoćemo. Ali istina izlazi na videlo kada smo sami. Koliko puta sam ja prva u poslednje dve godine uletela u sobu, kada sam bila sigurna da me niko ne vidi i ne čuje, i jecala na sav glas. Koliko puta sam samo sedela ispred ogledala, objašnjavajući samoj sebi racionalne stvari, za koje sam znala da ne mogu da me povrede, a povređivale su me kao ništa pre toga. Koliko puta sam plakala zbog drugih. Koliko puta sam se osećala kao da se raspadam. 

Zar nismo svi? 

Srednja škola donosi mnogo novih iskustava. Najboljih i najgorih. Mnogo novih osećanja, sa kojima nemate pojma šta da radite. I raspadaćete se. I boleće. Ali tako upoznajete sebe. Učite kako da se nosite sa stvarima. I sazrevate. Polako ali sigurno. Ono što vas je bolelo pre šest meseci, više vam neće biti toliko bitno. Loše uspomene postaće iskustva i doćiće dan kada nećete želeti da promenite ni jednu jedinu stvar, jer vas je baš to ojačalo. Jedno iskustvo više. 

Kada uporedim sebe od pre godinu dana i sebe sada, zaboli me glava. Jer ne mogu da verujem šta sam sve za godinu dana prevalila preko kičme. Nije to bilo ništa strašno, znate, samo toliko novo, toliko drugačije. Niko mi nije rekao kako da se nosim sa svim haosom koji mi se nakuplja u glavi. Naučila sam sama. Ako vi niste, naučićete, ne sekiram se ja za vas. Jer, duboko dole, mi smo jaki. I možemo sve. Ili ne možemo ništa i dopustićemo da nas sve slomi. Naš izbor. 

Tek sada, kada se desila situacija koja me je naterala da sagledam širu sliku, mi je pokazala koliko sam sazrela, a da nisam ni primetila. Mala ja, pre godinu dana, znam tačno kako bi odreagovala. Jer nema pojma o životu. Nemam pojma ni ja, samo znam za trunčicu više, dovoljno da ne gledam samo sebe i svoje dupe, već da se brinem i o osećanjima drugih ljudi. Jer su oni kao ja. Psihički sjebani. Tinejdžeri. I ponekad najbliži ne brinu o njima. I ponekad.. samo ponekad je više stalo kako se osećaš osobi koju si tek upoznao. 

------------------------------------------------------------

Vidite, filozofirala sam ovde jer je mental health tema kojom se bavim dosta od početka 2019. Izlaženje iz zone komfora, sprečavanje potpune agonije i uživanje u životu, jer nikada neću moći da jebem život u zgrav mozak više nego sad. Svi mi, tinejdžeri, smo isti. Nekima treba više to da shvate, nekima manje. Ali poenta je da niko nema pojma šta radi i svi hoće da se nažive kao da sutra ne postoji. A onda kao prilog dolaze osećanja, emocije, razum, strah.. I da bi to oterali, jer to sve sprečava uspeh u prvobitnom cilju, oni piju. Budale. Ali ne možeš da pobegneš od toga. 

Do sledećeg puta

N.