srećni ljudi pišu i piju čaj

14. oktobar 2019.  ponedeljak

Ovaj post još uvek nema naslov. Jer ne postoji ni jedan prikladan naslov za ovo što želim da pišem, a da nije zabrinjavajuć. 
Htela sam da u ovom postu pazim na svaku reč koju napišem, kako se neko ne bi trigerovao ili deprimirao dok čita, ali brate... Ovo je moj blog. I mogu da pišem šta mi je volja. Ako se raspadam, raspadaću se i ovde. Jer je u redu. I to je deo života. 


Celog leta sam samo zujala naokolo, bilo me je svuda, po svim koncertima, rejvovima, žurkama, stalno na Keju, skoro pa sam živela na jezeru sa društvom... kuća me nije videla. I tako, ljudi moji, sam poremetila svoj život za 180 stepeni. Kada sam bila gladna, trpela sam ili eventualno stavla nešto u usta čisto da zavaram stomak. Mnogo puta sam preskakala ručak, večeru, pojela jedva nešto ili jednostavno ništa. A trošila sam energiju konstantno. I bilo je fenomenalno. Imala sam stvarno dobro leto, puno smeha, pesama, zalazaka sunca, noćnih vožnji i neverovatnih uspomena. Kada se sve tako brzo dešava, hrana ti i ne treba. I tako sam navikla stomak na glad

,,Čoveče, koliko si smršala.'' , ,,Nina, stvarno loše izgledaš, jedeš li ti nešto?'' , ,,Pogledaj je kakva je, nema je nigde. Kost i koža.'' , ,,Opet nisi jela...?'' , ,,Sa par kila više si izgledala bolje.'' , ,,Moraš da jedeš, ovo može da postane stvarno opasno.'' 

Neko vreme je prošlo i ovi komentari su počeli da budu deo moje svakodnevnice. Iskreno, ja to nisam primećivala. Osećala sam se dobro. S tim što su mi svi šortsevi i farmerke bili veći za par prstiju, ali Bože moj. I gurala sam celo leto tako. Kilaža sve manja. ,,Ali ja sam dobro. Dobro sam. Sve je okej. Nije velika stvar. ''
Ponavljala sam to sebi kao mantru, ako mi verujete, jer je lakše bilo ubediti se u to i ignorisati sve komentare nego zapravo preduzeti nešto. 
,,Nisam anoreksična. Nemam problem. Nije dotle došlo.''


U jednom trenutku, na samom kraju leta, pomislila sam kako život ne može da bude bolji nego što je sada. Bila sam presrećna, ispunjena, sve mi je išlo, bila sam okružena divnim ljudima... 
A onda se leto završilo, magija je prestala i realnost me je pogodila po sred čela. 

Celog leta sam toliko bila zaokupirana ljudima, svojim društvom, porodicom, dečkom.. da sam sebe potpuno ostavila negde usput. Jedna po jedna stvar me je stizala, sve dok nisam došla do ove tačke. Ne bih je nazvala dno, ali se ne sećam kada sam skoro pala ovoliko nisko. 


Ovo možete i da preskočite ako vas ne zanima, ali čisto i meni treba pasus da sumiram šta se dešava sa mnom:

Fizički:
Tačno sam na jedan korak od anoreksije. Imam deset kila manje nego što bih zapravo trebala da imam. Izostaviću one odvratne detalje svog zdravstvenog stanja trenutno, ali poenta je da mi je imunitet toliko slab da me svaki virus i svaka prehlada hvata. Mučnina mi je postala svakodnevnica i više se ne sećam kako je to ne biti stalno umoran. Takođe sam odjednom dobila toliko užasne bolove u kičmi, da više ne mogu da sedim ili stojim duži period. I ono što mi najteže pada - energija mi je nula. 

Psihički:
Osećam se neverovatno prazno.
Shvatila sam da jedina stvar koja me je letos činila srećnom su ljudi. Moji prijatelji i porodica, koje ne bih menjala ni za šta na svetu. I dalje ih obožavam, ali to što sam krenula da radim je postalo neverovatno loše po mene. Moja sreća je počela da zavisi od nekog drugog. Jer van provođenja vremena sa njima više nisam imala neka specijalna interesovanja ili hobije. I negde usput sam izgubila sebe.
Sada se osećam kao da znam osobu koja sam bila ranije. Znam šta voli, šta ne voli, njena razmišljanja i stavove. Ali više se ne osećam kao ona. Osećam se drugačije. S druge strane, ne znam ko sam trenutno, ne znam šta me usrećuje, ne znam omiljeni film ili ukus sladoleda. Negde sam na pola puta, između mog starog šarenila i haosa i novog, praznog papira. I sve više se plašim da postajem anksiozna zbog ovog osećanja. 

Tako da dragi moji ljudi koji ovo čitate, ako se neko nakanio da se bavi ovim, malko se raspadam iznutra i spolja trenutno. Ali ako me pratite malo duže, znate da ne odustajem dok ne postignem ono što želim, a to je za sada samo da budem bolje. Na bilo koji način. 

Tako da ovaj post ne bi bio potpuno gubljenje vremena za vas, ovo je moj plan kako makar psihički da se povratim (ukoliko se nekada nađete u ovakvoj situaciji, a nadam se da nećete, možda i vama pomogne nešto od ovoga.)

  • PROMENA - kao prva i glavna stavka. Više se ne osećam kao ona stara? Okej, onda nema nazad. Idemo dalje. Guramo napred. 
Dobra strana kada počneš ispočetka je to da možeš polako da istražuješ sta ti se dopada šta ne, imaš čitav svet pred sobom. 
(ne zvuči loše, a?)


  • Nova plejlista - Trenutno me jako čini srećnom muzika Tejlor Svift. Stvarno uživam u njenom novom albumu 'Lover' i oduševljavam se svim easter eggs-ima koje je ostavljala. Njeni fanovi su neverovatno pametni, tako da mi je zabavno da čitam teorije o pesmama i spotovima. I just love that woman's mind. 
  • Nova soba - At this point, moja soba me više ne čini srećnom. Ne osećam se prijatno kada uđem u nju, therefore, spremna je za jedan veliki decluttering (ako niste upoznati sa ovim pojmom, there you go). 
  • Pisanje - Vođenje dnevnika je jedna od mojih najomiljenijih stvari na svetu. I ne, to nije ona 'Dragi dnevniče.... izvini što te nisam pisala dugo, bila sam zauzeta' klasika. To je sveska u koju zapisujem sva svoja osećanja i razmišljanja kada ih ima previše da bi ostali u glavi. Ne morate da osećate pritisak oko toga da ga pišete svaki dan ili šta već. Ja ne pišem osim ako nemam potrebu, ali poenta je da stvarno pomaže. Takođe volim tako da ovekovečim neke uspomene koje znam da ću vremenom da zaboravim, a da su me činile jako srećnom. 
  • Polako - To je moj poslednji savet ovog puta. Krenite polako, malim koracima. Dajte sebi vremena. To je sve što imam da napišem kao obrazloženje ove stavke. 
--------------------------------------------------------------------------

27. oktobar 2019. nedelja
Ovaj post sam napisala pre dve nedelje. Ali ga nisam objavila sve do sada. Ne postoji poseban razlog za to, samo sam se osećala kao da je nepotpun, nedovoljno dobar ili šta već. Ali ono što nisam shvatala je da je on bio prekretnica da bih krenula dalje.Trenutno, dve nedelje kasnije, osećam se bolje. I spremna sam da krenem da postavljam kontent koji se bavi mental healthom mnogo više nego što sam to ikada radila. Jer mislim da mi je to više nego potrebno od početka treće godine. A nadam se da će i vama koristiti. 

Do sledećeg puta
N. 
 



Коментари

  1. A great post! I love your blog < 3
    I am following you and invite you to me
    https://milentry-blog.blogspot.com

    ОдговориИзбриши
  2. Djevojko, ja moram da pohvalim koliko su ti postovi u zadnje vrijeme dobri. Oduševljena sam što želiš da se baviš mental health-om i što pišeš o tome, jer postove s takvom tematikom najviše čitam. A što se tiče tebe, ko zna zašto je dobro to što ti se dogodilo. To iskustvo te je sada podstaklo da više brineš o sebi i da staviš sebe na prvo mjesto. Takođe, drago mi je da si napravila odluku da se sada više okreneš sebi i napraviš promjenu. Stvarno ne znam šta više da napisem a da ne bude suvišno. Svaka čast. Znaj da imaš maksimalnu podršku od mene.💖

    Sweet-dreams-14.blogspot.com

    ОдговориИзбриши
  3. Joj, žao mi je što ti se sve to izdogađalo, imam poznanicu koja ima sličan problem, naime zaboravljala je da jede, to je nadomiještala sa kafom i na kraju je završila u bolnici jer su joj se crijeva počela sušiti. Mislim da svi mi trebamo staviti ipak zdravlje ispred svega. Želim ti brz oporavak ♥

    Delilah's Stories | Filmtastično

    ОдговориИзбриши

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Q&A - odgovori na pitanja prvog prvcijatog Q&A na ovom blogu

Ideje za fotografije na plaži - ne, nemam kreativniji naslov

...