уторак, 03. децембар 2019.

ako se lepo brineš o stvarima, one traju

,,Da li ste ikada bili toliko srećni, da ste došli do toga da se pitate kada će prestati i onda polako krenete da strepite sve više od tog trenutka?''
Makar jednom ste pomislili - 
  • Doći će dan kada će prestati da me voli. 
  • Doći će dan kada ćemo izgubiti kontakt i postaće samo prijateljica koju sam nekad imala. 
  • Doći će dan kada ću se samo prisećati ovakvih večeri. 
Ali zašto? Zašto tako negativno? Jer tako mora... To svi kažu. Magija prestane posle godina veze. Prijateljstva zamru posle srednje škole. Više nema izlazaka. An so on. 

TEBRO, ZAŠTO? ZAŠTO JE TO TAKO?


Znate zašto? 
JER DOPUŠTAMO DA TO BUDE TAKO. 

Stvari stoje ovako. Većina problema dolazi iz naše glave. I obrni okreni, nakon što prođemo ceo lanac ishhrane tražeći krivca, vremenom, doći ćemo do sebe. Kraj priče. Sećate se mog posta o perspektivi? Odatle sve polazi. 
  • Kako gledate na stvari. 
A onda i 
  • Kako se brinete o stvarima
Zapravo je vrlo jednostavno. Pojasniću vam sve, ako se usudite da ostanete sa mnom do kraja posta. 


Da li želim da vas okrivim u ovom postu? Apsolutno. I sebe takođe. Jer smo svi makar jednom bili krivi za ovo. 

Evo vam recimo jedna priča iz mog života. 
Znate kako je ceo život sada prešao na poruke. Mnogo je lakše da samo pošaljemo nekome poruku, čisto onako reda radi, nego da ga pozovemo. Pa imam novosti za vas. Uglavnom su lakše stvari više kakane. Ne znam za vas, ali krećem stvarno da volim taj termin. 
Elem, moja sestra ima običaj da me pozove tako u sred dana, čisto da proveri kako sam. Popričamo malo, prepriča mi ona šta ima kod nje, ja joj prepričam šta ima kod mene, uglavnom se dogovorimo kad ćemo da se vidimo i to je to. Zvuči jednostavno. E pa znate, prvi put kad me je tako random pozvala sam se stvarno zbunila. Očekivala sam da joj nešto treba. Ali zapravo je zvala da vidi kako sam, kao da je najnormalnija stvar na svetu. I jeste. Makar bi trebala da bude. Ali meni nije, jer nemam običaj da zapravo održavam kontakt sa ljudima. Iako mi jeste stalo do njih, nemam običaj to da im pokažem. 
Znate, počinje nova decenija za manje od mesec dana. I čak iako ne verujem u novogodišnje odluke, prošla sam razna sranja u poslednja dva meseca da mi treba svež početak. Niko nije savršen, znate. Ali poenta je raditi na svojim manama. Želim da se u novoj godini više brinem o ljudima koje volim. 


,,Ako se brineš o stvarima one traju''

Mrzim rečenicu 'Život nas je odveo na sve različite strane.'. Nije vas, srećo, život odveo. Sami ste to uradili. Život nam je onakav kakvim ga mi učinimo. Snovi se ne ostvaruju kada se ne trudimo dovoljno. 
Jedna od mojih najbližih drugarica živi u drugom gradu, tako da se ne viđamo više od par puta godišnje, therefore, nismo konstantno upućene u svaki deo života one druge. U poslednje vreme sam je izbegavala, jer sam izbegavala svet i nisam želela da objašnjavam onima koji me ne viđaju svaki dan. 
To volim kod takvih osoba. Što koliko god vremena da prođe, bićemo bliske no matter what. Malopre sam joj poslala 'i miss u', jer se konačno osećam kao da sam spremna da guram dalje. Postoji malo ljudi do kojih mi je stvarno stalo, a ona je jedna od njih. 
Nije strašno javiti se nekom posle sto godina. Ne verujem u ono 'Ne javlja se on meni, neću ni ja njemu. Da želi da me čuje zvao bi me.' Ali ti želiš njega da čuješ, a ne zoveš ga. Šta ako je to i u njegovoj glavi? 

,,Nije sramota pokazati da ti je stalo'' 



Zaboravljamo koliko mali znaci pažnje znače. Koliko prijaju. Koliko je lepo zagrliti mamu i tatu, ili drugaricu u školi iz čista mira. Koliko je lepo sesti i popričati sa bakom i dekom, eto tako, iz čista mira. Koliko je lepo reći dečku iz čista mira da ga voliš, iako znaš da zna, ali eto, kao podsetnik. 

Male stvari mnogo znače. 
  • Poruka
  • Poziv
  • Zagrljaj
  • ,,Javi se kad stigneš''
  • ,,Ponesi jaknu''
  • ,,Kako si?'' 
  • ,,Nedostaješ mi'' 
  • Poljubac
  • Ubran cvetić
  • Kad ti neko sedne na noge da ti ih zgreje (at this time of year, nema boljeg znaka pažnje)
  • ,,Pomislila sam na tebe kad sam videla ovo...''
  • ,,Hoćeš jednu slušalicu?''
  • ,,Šta misliš o ovome...''
Jedna od mojih omiljenih stvari koje moj dečko ima običaj da radi je kada sedimo tako i ćutimo, gledamo film, radimo dve potpuno različite stvari u tišini, on kaže ,,Bebe?'', i kada se odazovem odgovori ,,Ništa, samo da ti čujem glas.''. Male stvari mnogo znače. 

Ajde da u novoj godini širimo ljubav. Da oprostimo. Da probamo da razumemo. Da cenimo ono što imamo. Nije teško. Probajte. 

Do sledećeg puta
N.

недеља, 27. октобар 2019.

srećni ljudi pišu i piju čaj

14. oktobar 2019.  ponedeljak

Ovaj post još uvek nema naslov. Jer ne postoji ni jedan prikladan naslov za ovo što želim da pišem, a da nije zabrinjavajuć. 
Htela sam da u ovom postu pazim na svaku reč koju napišem, kako se neko ne bi trigerovao ili deprimirao dok čita, ali brate... Ovo je moj blog. I mogu da pišem šta mi je volja. Ako se raspadam, raspadaću se i ovde. Jer je u redu. I to je deo života. 


Celog leta sam samo zujala naokolo, bilo me je svuda, po svim koncertima, rejvovima, žurkama, stalno na Keju, skoro pa sam živela na jezeru sa društvom... kuća me nije videla. I tako, ljudi moji, sam poremetila svoj život za 180 stepeni. Kada sam bila gladna, trpela sam ili eventualno stavla nešto u usta čisto da zavaram stomak. Mnogo puta sam preskakala ručak, večeru, pojela jedva nešto ili jednostavno ništa. A trošila sam energiju konstantno. I bilo je fenomenalno. Imala sam stvarno dobro leto, puno smeha, pesama, zalazaka sunca, noćnih vožnji i neverovatnih uspomena. Kada se sve tako brzo dešava, hrana ti i ne treba. I tako sam navikla stomak na glad

,,Čoveče, koliko si smršala.'' , ,,Nina, stvarno loše izgledaš, jedeš li ti nešto?'' , ,,Pogledaj je kakva je, nema je nigde. Kost i koža.'' , ,,Opet nisi jela...?'' , ,,Sa par kila više si izgledala bolje.'' , ,,Moraš da jedeš, ovo može da postane stvarno opasno.'' 

Neko vreme je prošlo i ovi komentari su počeli da budu deo moje svakodnevnice. Iskreno, ja to nisam primećivala. Osećala sam se dobro. S tim što su mi svi šortsevi i farmerke bili veći za par prstiju, ali Bože moj. I gurala sam celo leto tako. Kilaža sve manja. ,,Ali ja sam dobro. Dobro sam. Sve je okej. Nije velika stvar. ''
Ponavljala sam to sebi kao mantru, ako mi verujete, jer je lakše bilo ubediti se u to i ignorisati sve komentare nego zapravo preduzeti nešto. 
,,Nisam anoreksična. Nemam problem. Nije dotle došlo.''


U jednom trenutku, na samom kraju leta, pomislila sam kako život ne može da bude bolji nego što je sada. Bila sam presrećna, ispunjena, sve mi je išlo, bila sam okružena divnim ljudima... 
A onda se leto završilo, magija je prestala i realnost me je pogodila po sred čela. 

Celog leta sam toliko bila zaokupirana ljudima, svojim društvom, porodicom, dečkom.. da sam sebe potpuno ostavila negde usput. Jedna po jedna stvar me je stizala, sve dok nisam došla do ove tačke. Ne bih je nazvala dno, ali se ne sećam kada sam skoro pala ovoliko nisko. 


Ovo možete i da preskočite ako vas ne zanima, ali čisto i meni treba pasus da sumiram šta se dešava sa mnom:

Fizički:
Tačno sam na jedan korak od anoreksije. Imam deset kila manje nego što bih zapravo trebala da imam. Izostaviću one odvratne detalje svog zdravstvenog stanja trenutno, ali poenta je da mi je imunitet toliko slab da me svaki virus i svaka prehlada hvata. Mučnina mi je postala svakodnevnica i više se ne sećam kako je to ne biti stalno umoran. Takođe sam odjednom dobila toliko užasne bolove u kičmi, da više ne mogu da sedim ili stojim duži period. I ono što mi najteže pada - energija mi je nula. 

Psihički:
Osećam se neverovatno prazno.
Shvatila sam da jedina stvar koja me je letos činila srećnom su ljudi. Moji prijatelji i porodica, koje ne bih menjala ni za šta na svetu. I dalje ih obožavam, ali to što sam krenula da radim je postalo neverovatno loše po mene. Moja sreća je počela da zavisi od nekog drugog. Jer van provođenja vremena sa njima više nisam imala neka specijalna interesovanja ili hobije. I negde usput sam izgubila sebe.
Sada se osećam kao da znam osobu koja sam bila ranije. Znam šta voli, šta ne voli, njena razmišljanja i stavove. Ali više se ne osećam kao ona. Osećam se drugačije. S druge strane, ne znam ko sam trenutno, ne znam šta me usrećuje, ne znam omiljeni film ili ukus sladoleda. Negde sam na pola puta, između mog starog šarenila i haosa i novog, praznog papira. I sve više se plašim da postajem anksiozna zbog ovog osećanja. 

Tako da dragi moji ljudi koji ovo čitate, ako se neko nakanio da se bavi ovim, malko se raspadam iznutra i spolja trenutno. Ali ako me pratite malo duže, znate da ne odustajem dok ne postignem ono što želim, a to je za sada samo da budem bolje. Na bilo koji način. 

Tako da ovaj post ne bi bio potpuno gubljenje vremena za vas, ovo je moj plan kako makar psihički da se povratim (ukoliko se nekada nađete u ovakvoj situaciji, a nadam se da nećete, možda i vama pomogne nešto od ovoga.)

  • PROMENA - kao prva i glavna stavka. Više se ne osećam kao ona stara? Okej, onda nema nazad. Idemo dalje. Guramo napred. 
Dobra strana kada počneš ispočetka je to da možeš polako da istražuješ sta ti se dopada šta ne, imaš čitav svet pred sobom. 
(ne zvuči loše, a?)


  • Nova plejlista - Trenutno me jako čini srećnom muzika Tejlor Svift. Stvarno uživam u njenom novom albumu 'Lover' i oduševljavam se svim easter eggs-ima koje je ostavljala. Njeni fanovi su neverovatno pametni, tako da mi je zabavno da čitam teorije o pesmama i spotovima. I just love that woman's mind. 
  • Nova soba - At this point, moja soba me više ne čini srećnom. Ne osećam se prijatno kada uđem u nju, therefore, spremna je za jedan veliki decluttering (ako niste upoznati sa ovim pojmom, there you go). 
  • Pisanje - Vođenje dnevnika je jedna od mojih najomiljenijih stvari na svetu. I ne, to nije ona 'Dragi dnevniče.... izvini što te nisam pisala dugo, bila sam zauzeta' klasika. To je sveska u koju zapisujem sva svoja osećanja i razmišljanja kada ih ima previše da bi ostali u glavi. Ne morate da osećate pritisak oko toga da ga pišete svaki dan ili šta već. Ja ne pišem osim ako nemam potrebu, ali poenta je da stvarno pomaže. Takođe volim tako da ovekovečim neke uspomene koje znam da ću vremenom da zaboravim, a da su me činile jako srećnom. 
  • Polako - To je moj poslednji savet ovog puta. Krenite polako, malim koracima. Dajte sebi vremena. To je sve što imam da napišem kao obrazloženje ove stavke. 
--------------------------------------------------------------------------

27. oktobar 2019. nedelja
Ovaj post sam napisala pre dve nedelje. Ali ga nisam objavila sve do sada. Ne postoji poseban razlog za to, samo sam se osećala kao da je nepotpun, nedovoljno dobar ili šta već. Ali ono što nisam shvatala je da je on bio prekretnica da bih krenula dalje.Trenutno, dve nedelje kasnije, osećam se bolje. I spremna sam da krenem da postavljam kontent koji se bavi mental healthom mnogo više nego što sam to ikada radila. Jer mislim da mi je to više nego potrebno od početka treće godine. A nadam se da će i vama koristiti. 

Do sledećeg puta
N. 
 



недеља, 08. септембар 2019.

that .butterfly. feeling

Već sam jednom pisala ovaj post. Ali bio je mnogo više sirov i negarivan nego što se zapravo osećam na ovu temu. Tako da želim sada, sa ovim osećanjem topline, da napišem nešto što mi je već dugo na pameti. 
Slomljeno srce kao pojam zvuči kao patetika, preterivanje, nazovi to kako hoćeš. Možda ljudi umeju da ga upotrebljavaju malo previše ili neadekvatno, pa na završi kao žešći oblik krindžovanja. 


Mislite o tom terminu šta vam je volja, ali neizbežno je reći da postoji, da ga je svako doživeo i da stvarno, stvarno ume da boli.
Nakon slomljenog srca svako reaguje drugačije. Ali činjenica je da niko nije isti. Jer se kao posledica bola javlja strah. Strah da ne budemo ponovo povređeni. I onda se uplašimo zaljubljivanja, sagradimo zid i čamimo iza njega, jer je bolje tako. 
Ili sam to ipak samo ja. 


Moj zid je bio solidan i jako visok, da budem iskrena. I bilo mi je sasvim super iza njega. Na kraju krajeva, biti u vezi nije potreba. Samo opcija. Dodatak. Tako da se fino živi i kada si sam sa sobom. Sećam se da sam jedne večeri, baš na početku leta, bila toliko uplašena. Pisala sam u svojoj sveščici psovke za koje ne biste ni znali da postoje. Nervirao me je ceo koncept veza. Nerviralo me je što ne možeš da misliš ni na šta drugo kada si zaljubljen, samo ti je ta osoba centar sveta.
I onda dolazi nesigurnosttugapreispitivanje, sve u svemusranje do sranjaNije lepo, ni prijatno. Samo ti za džabe kida živce. 


U tom trenutku nije mi ni palo na pamet da su veze onakve kakvim ih ti napraviš. Razlikuju se od osobe do osobe i niko te ne tera da uđeš u kalup u koji ulazi većina. Kada si u vezi sa nekim to je nešto što treba da te čini srećnim. Ako nisi srećan, onda nešto ne valja.

Koliko sam bila napeta oko same ideje svega toga. U glavi mi je sve vreme bilo veza=pritisak. I nisam mogla da odvojim te dve stvari. Još nervoznijom me je činilo kada sam prvi put imala taj osećaj leptirića u stomaku. Sećam se da mi je prva misao bila ''Au, sad sam ga najebala.''. 
Ko bi rekao šta sve jedno razočaranje može da uradi. 


Ali kasnije, kada mi se iznova javljao taj osećaj leptirića, shvatila sam da nije tako strašan. Prijatan je. Opuštajuć čak. Polako je sve počelo da se menja. 

Jednom sam pročitala rečenicu: 
Jednog dana će te neko zagrliti toliko čvrsto, da će se svi tvoji polomljeni komadići vratiti tačno na mesto
Nije da mi je tada značio nešto taj citat. Nisam mislila da mi je tako nešto potrebno, ja sam dobro i sama sa sobom. I to jeste istina. Jesam. Ali je potpuno novo osećanje kada doživiš taj zagrljaj. Kada ti samo sećanje na njega izaziva leptiriće. Nije neophodno, ali je stvarno, stvarno lepo. I polako ali sigurno, moj zid se rušio ciglu po ciglu. 


Pre ili kasnije dođe momenat kada upoznaš osobu čije ti postojanje jednostavno prija. Rećenica je čudna dok ne kreneš da se rilejtuješ. Ali onog momenta kada sam shvatila da me ta osoba čini da se osećam toplo iznutra, znala sam da moram da uradim sve kako bih sačuvala to osećanje. 
Jedna od mojih omiljenih rečenica je: 

Hold on to whatever keeps you warm inside

Ali nikada ne bih rekla da će zapravo neka osoba učiniti da se osećam tako. Da čini da se osećam onako kako to čini muzika, na primer. 
Verujte svojim leptirićima. Ponekad znaju više o vama nego vi sami. I kada ih osetite, čuvajte tu osobu koja je ih je naterala da se pojave.
------------------------------------------------------------
Do sledećeg puta!
N.

четвртак, 22. август 2019.

// perspektiva //

Drago mi je da je prošli post naišao na tako pozitivne reakcije. Pogotovo jer je sve što sam napisala bilo vrlo sirovo i iz srca. Polako se menja način na koji pišem, ali to je pretpostavljam do perioda. Ili se možda ja menjam ponovo. Videćemo gde će sve ovo da nas odvede. 
Dakle, dugo sam razmišljala o temi ovog posta. Mnogo toga mi se vrzmalo po glavi u poslednja 24 sata, tako da ono što će ovaj post da bude je manje više - sređivanje misli.
U ovom trenutku nisam sigurna gde će me tačno odvesti, ali zato smo tu.
Za početak...
,,pojačati muziku dovoljno glasno da ne mogu da čujem ništa osim nje''
 (slika se neobično dobro uklopila u poslednju rečenicu)

Usamljenost. 

Usamljenost je neverovatno široka tema. Dobra za okupiranje misli. Pre godinu-dve bih vam rekla da mi je biti sam jedan od najvećih strahova. Ne mogu to da poreknem. Plašim se toga da ću ostati sama na kraju. Ta rečenica je možda zalaženje u najdalje kutke moje ličnosti. Vrlo sirovo i jasno. 
Ali. 
Kada malo zagrebeš po površini otvori ti se potpuno nova perspektiva. 


Perspektiva. 

Ukoliko promenim način gledanja i proširim svoja razmišljanja, mogu lako doći do rečenice koja menja sve. 
,,biti sam i biti usamljen su dva potpuno različita pojma''
Da li vam se desilo nekada da se osećate kao da nemate sa kim da pričate iako ste, na primer, sa petoro ljudi u tom trenutku?  Znam da jeste. Nisam morala to da formulišem kao pitanje. Usamljenost je osećanje, koje nešto može i ne mora da pokrene. Ne mora konkretno da postoji razlog zašto se neko oseća usamljeno. Možete da imate prijatelje i porodicu koja vas voli i podržava, i da se osećate tako. Nije isključivo samoća ono izaziva to osećanje.


S druge strane imamo pojam - biti sam.
Na prvi pogled zvuči zastrašujuće. Ali ponekad je sve što nam treba samo da budemo sami. Evo vam školskog primera:
,,Poslednjih par godina dolazim sama u Beograd kod porodice. Putujem sama i ovde sam on my own, na neki način. Sama se brinem o svojim stvarima, o rasporedu jedenja, količini novca koju trošim i na šta je trošim... I koliko god to da mi je čudno, ipak mi daje neki osećaj kontrole nad sobom. Ove godine sam došla sa mamom i koliko god da mi je drago što se o nekim stvarima ona brine umesto mene, nedostaje mi taj osećaj slobode.'' 
Nije uvek lako biti sam, ali je ponekad neophodno. To nas formira.


Ukoliko pogledamo onu prvu rečenicu iz druge perspektive, desi se ovo:

,,biti sam ne mora da znači automatski biti usamljen. može da znači i biti slobodan. sve je do perspektive''

Na početku ovog posta sam kao primer uzela jedan od svojih najvećih strahova. Čisto da testiram teoriju da li sve polazi iz glave i da li se i u najgorem može pronaći način da se sve pogleda sa druge strane. Kada se tako postavi, rešenje svakog problema se nalazi u našoj glavi. Samo je pitanje kako biramo da se nosimo sa tim


Pre nego da zatvorim ovu temu, želim samo da se dotaknem još jedne stvari. 

Zašto je važno biti sam, makar s vremena na vreme

O ovome sam pisala u prošlom postu, ali mislim da ne mogu dovoljno da naglasim koliko je zapravo bitno imati ovaj stav za healthy mindset. 
Ukoliko smo stalno okruženi ljudima, pogotovo bliskim, onda na dnevnom nivou dobijamo mnogo različitih perspektiva i mišljenja o određenim situacijama vezanim za naš život. I koliko god sve to bilo dobronamerno, ume da pošteno iznapinje čoveka. Ako ste čvrsto rešili nešto ne smete da dozvolite da vas neko natera da sumnjate u to. Jer na kraju krajeva, vi živite svoj život, ne oni umesto vas. I niko ne zna bolje šta će da vas učini srećnim. 
Dakle, zato je važno biti ponekad sam. Da možeš da sabereš sopstvene misli bez uticaja drugih.


------------------------------------------------------
Eto to je bilo ono o čemu sam razmišljala. Koliko je zapravo perspektiva bitna. Jer svaka stvar može da bude bolja ako se pogleda iz drugog ugla. Od tebe zavisi da li će dan da ti bude sranje ili ne. Jedna od mojih omiljenih rečenica koja mi onako insant pomogne da pogledam sve iz druge perspektive je: 

,,sve se dešava s razlogom''

Ukoliko ti nije jasno zašto je sad to tako, videćeš nakon nekog vremena. Jer na kraju je sve samo još jedna lekcija. Novo iskustvo da se prepričava kada ostarimo. A da, još jedna rečenica koju volim:

,,provodim život jureći priče da ispričam kada ostarim''

To je takođe jedna jako dobra perspektiva gledanja na stvari. Čak i najgore sranje u kom se nađeš može da postane dobra priča kasnije. 
------------------------------------------------------

Do sledećeg puta
N.

среда, 07. август 2019.

how to feel better .

Pre početka posta pročitajte ovo. 
Ne počinjite da čitate ovaj post ako nemate vremena ili volje da ga pročitate od reči do reči. Nije poenta čitati samo podebljane rečenice, jer onda nećete shvatiti suštinu. Ako želite, pročitajte ga pre nego da legnete da spavate, na primer. Ili dok čekate u redu kod zubara. Ili dok ste na vece šolji. Ne u pokretu i ne ovlaš da pređete preko reči.
Takođe, čitajte ga sporo. Ako ste nervozni i u haosu, predahnite malo. Zaustavite se. Usporite.


Ako ste se i dalje odlučili da nastavite, želim vam srećno čitanje. Nadam se da će vam nešto od ovoga biti od koristi.

Primamljiv naslov posta. Bar za mene. Znate, koliko god genijalnih dana da sam imala ovog leta, bilo je mnogo down-ova takođe. Bitnijih i manje bitnih. Ne bih da vas zamaram time šta se sve dešavalo, ali tu i tamo neke stvari su me povredile. Ipak, svaki takav dan bi se završio na isti način. Ja, sama u mraku svoje sobe sa crnom olovkom i sveskom. I to je to. Pa ti se, zemljače, snalazi kako znaš. 
Kako vreme prolazi i nađeš se u sve više takvih situacija moraš prosto da naučiš kako da se sam nosiš sa njima. Koliko god sam pričala sa raznim ljudima o tome šta bi trebalo da uradim, opet sam sinoć uhvatila sebe kako razbijam glavu oko nečega i pomišljam ''Zašto mi neko ne kaže šta da radim?!'' 


Pa to ne ide baš tako. Možete da dobijete razna mišljenja o situaciji koja vas muči, ali niko vam neće rešiti problem. Neću ni ja ovim postom. Ja mogu samo da vam obrazložim stvari koje su meni pomogle da se sama suočim sa svim što me muči. 
A da, što se one slike gore tiče, zapravo mi je jako sviđa jedna od mojih kolekcija na Pinterestu na koju sam potpuno zaboravila. Slike su jako opuštajuće, tako da će vam možda biti od pomoći. Imate je OVDE
Takođe jako uživam da mi delovi teksta budu ove lepe rozikasto-kajsijate boje. Ne znam zašto, pravo da vam kažem. It's just the way life is. 


Dobro dakle, počnimo sada sa postom. 
Dakle, hipotetički rečeno, vas trenutno muči nešto. Ne mora stvarno, ali zamislimo a postoji neka stvar. Ili se vratite ovom postu kada se sledeći put osećate down, ako ne možete da se uživite sada.

Znači, imate neki problem. Automatski ste nervozni. Nešto vas izjeda. Muči vas. Boli. Prva stvar koju možete da uradite je da se opustite. Znam, mnogo je teže nego što zvuči. Pa... i nije toliko.
//opustite se//
Kada ste napeti to ne vodi ničemu. Zaustavite sve svoje misli i udahnite. Samo sekund, da predahnete, nije toliko teško. Kao da sve vreme jurite, trkate se sa ko zna čim i onda konačno zastanete. Dakle stavite sve svoje misli na pauzu. Samo na pet minuta, ne tražim mnogo. Ono što vam može pomoći u tome su sledeće stvari:

  • sređena soba - jer kada ste nervozni sve vas nervira pa i najmanji haos. sređena soba, pogotovo namešten krevet je korak do smirenosti
  • smirujuća plejlista. - ne, ne betoven, mocart i and the rest. osim ako vas to stvarno ne smiruje. meni je lično jako dosadno, no, to sam ipak samo ja. recimo na mene smirujuće utiče album harija stajlsa. takođe jedna od mojih plejlisti, koju sam napravila kao background za pisanje jedne od svojih knjiga. puna je mojih omiljenih starih pesama. 
OVDE - za harija. 
OVDE - za moju plejlistu 
OVDE - za čil miks pesama na koji sam naišla pre neki dan, ako vam ove stvari ne odgovaraju

  • maske za lice - ukoliko vam ostane kusur od nečega, nije loše sklanjati ga sa strane par dana, jer onda se nakupi novac za one jeftine maske iz lilija ili dm-a. jedna od mojih želja na koje uvek zaboravim je da imam punu fioku tih random maskica za lice. to definitivno nije loša stvar za opuštanje.
  • kafa - gde pritom ne mislim na tursku kafu. to me u životu opustilo nije. mislim na one nes kafe sa raznim ukusima. tipa pomorandža i čokolada, banana, kokos, milka, bla bla bla. obožavam da mešam to sa hladnim mlekom. čak imam i par šolja koje stvarno volim. jedna koja ima stvarno čudan oblik i koja je giganska, koju mi je dala baka pre par dana i druga sa dinosaurusom koju mi je kupila bff pre par meseci su mi trenutno baš omiljene. takođe u te kafe volim da dodam tipa cimet, vanilu, ekstrakt od čega god, recimo rum ili kivi. ili šlag. kafe su super stvar
  • velika odeća - činjenica je da je udobnost pola opuštanja. ja inače živim u xl majicama i duksevima, tako da je to to. takođe nije loše imati ćebe i jastuke u tim momentima.
//pisanje//
Kao možda najveći tip koji imam za vas. Savršeno sam svesna već godinama da ništa ne pomaže tako kao pisanje, ali se opet čini kao da na momente to zaboravim. E pa kada završite sa gornjom stavkom i ohladite se malo, vreme je da uzmete papir i olovku.
Čist primer ove stavke: Mene već jedan duži period muči jedna rečenica koja se odnosi na bitnu stvar u mom životu, gde niko drugi ne može da mi pomogne, jer niko ne zna kako se ja osećam. Logično. Dakle, bilo je na meni, a ja sam se osećala samo... zbunjeno. Moj daily mood je bio to - збуњена. I tako sam sela juče i sagledala sve iz potpuno druge perspektive. Napisala sam jedanaest i po strana na temu koja me muči i do kraja svog teksta sam tačno znala kako se osećam. Sama sam rešila svoj problem.


Inače sada crpim slike iz još jedne od svojih kolekcija koja takođe nije loša za opuštanje i inspiraciju, tako da vam je evo i ona OVDE, čisto ako vam ikada zatreba. 

Dakle, pisanje. Vremenom sam prosto razvila potrebu za njim. Tako sam pre početka leta otišla u kinesku radnju i kupila sveščicu sa najviše strana koju sam uspela da nađem. I uposlila tatu da mi kupuje crne olovke, jer mi je jedan dan doneo savršenu gel crnu olovku, za koju neće da mi kaže gde ima da se kupi. Znam da bih je našla u svakoj knjižari, naravno, ali više volim da ga pustim da se oseća posebno kada mi donosi tako olovke. Ispisala sam dve za sad, a treća mi je na izmaku.
Elem, skrećem sa teme. Dakle, od početka leta sam pisala toliko u toj knjižici. Ne kao svoj dnevnik, gde opisujem šta se dešava svakog dana. Ovo je knjiga u koju zapisujem kako se osećam, do zadnjeg detalja.

Listala sam sad stranice skoro popunjene knjižice i slikala vam delove koji su mi zapali za oko. Imate tu par crteža, stavova, rečenica koje sam rekla ili čula... takođe primetićete da ima mnogo delova koji u sebi imaju reč 'AM'.Često sam pisala noću. Sama u svojoj sobi. Ti delovi su just pure thoughts and feelings. A da, i na poslenjoj slici ovog kolaža je jedan od mojih omiljenih postova doslovce prepisan. Time sam započela pisanje ove knjižice. U pitanju je post gde sam tačno opisala kako se osećam. Ovaj post. 

Tu knjižicu ću prestati da pišem 1. septembra. Jer je leto gotovo. Kreće novi život. Znam, znam. Ne kreće zapravo, ali ću ja da promenim sve, jer su za moj zdravi majndset preporučljive promene. Tako da na svakih par meseci napravim par drastičnih ili sitnijih promena, čisto jer mi se može.

//poslednji savet//
Volela bih da vam kažem da je pisanje dovoljno i da ćete se posle toga osećati kao preporođena osoba. Ali treba malo više truda od toga. Zato za vas imam poslednji savet, koji je meni mnogo pomogao sinoć.


Ako vam odmah napišem rečenicu koja je poenta ovog saveta, pomislićete samo da je kliše i lakše reći nego uraditi. Zato želim da vam obrazložim zašto je ovo neverovatno bitno kako biste bili srećniji.
Idemo ovako: 
Kada ste se poslednji put osećali iskreno srećno? Bez da ste morali bilo šta da objašnjavate bilo kome. Kada ste imali tu loptu lepih osećanja u sebi, koja su bila čista sreća. Kada vam ništa drugo nije bilo važno.
To osećanje je nešto najbolje što sam ikada osetila. Upravo zbog toga što je bilo samo moje. Nikom nisam morala da se pravdam ili definišem šta i kako se osećam. Samo sam osećala. Nadam se da ste me razumeli, pošto je to osećanje bitno da biste skapirali srž poslednjeg saveta.


Dragi moji ljudi, niko neće da oseća tu sreću umesto vas. 
Često je osnova raznih problema briga šta će neko reći. Šta će ko da misli, ko će kako da reaguje... A sad iskreno, da li je to stvarno toliko bitno? Da, okej, neko će da razmišlja o tebi deset minuta, pola sata, ali posle će se okrenuti svojim problemima i nastaviti da živi svoj život. Da li ćeš sebi uskratiti nešto samo zbog tih nečijih deset minuta za vreme kojih će možda da razmišlja o tebi? Da li ti je stvarno ta neka x osoba toliko bitna? Ne. Ne, nije. I ne bi trebalo da ti bude.

//Mišljenje drugih ljudi je onoliko bitno koliko ga mi napravimo da bude.
//Nikome ne moraš da odgovaraš za svoju sreću.

Dakle, poslednji savet je da se ne brinete šta drugi misle. Jer kada malo uđete u srž svega toga, niko nije dovoljno vredan da mu pridajete toliku pažnju. Uvek budite sebi na prvom mestu, jer ako ste vi za početak srećni i zadovoljni, tek tada možete da utičete da druge.


Sve ovo je mene smirilo sinoć. Zato sam i odlučila danas da sednem i napišem vam sve, jer nekog drugog dana neće imati efekta. Neće biti isto kao sada. 
Pa, ako ste stigli do ovde nadam se da ste me poslušali na početku posta i dali sebi malo vremena da dišete. Makar i na kratko, dok ste čitali ovaj post. Bitno je odvojiti vreme za sebe, čisto kako bismo ostali normalni. 

Mislim da polako krećem da shvatam kakav kontent želim od sad na blogu. Želim postove posle kojih će se ljudi osećati dobro, ne kao da su izgubili pet minuta života. Želim da mi uvek kada pišem u glavi bude veliki natpis 'self care'. Takođe, mislim da će i meni prijati da pišem tako nešto. Ne zamerajte mi ako mi treba još malo vremena da se saberem i počem sa redovnim pisanjem. I'm getting there.

Do sledećeg puta!
N.

понедељак, 22. јул 2019.

hi .

#ja sam anksiozni antisocijalni ekstrovert
đavo na ramenu kreće da piše tekstove
pravim černobil pa ne zovu na betlove
nisam reper nego reinkarnirani betoven#

Pa prošli put kada sam ubacila refren pesme koju slušam dok pišem post na početku, mislim da je u pitanju bio AC/DC. Kako sam od toga prešla na Klinca? Pa tebro, to je još jedan dokaz da ne postoji muzika koju ja ne slušam. 
Ali da, realno, navukla sam se na Klinca. Evo vam plejlista, čisto ako vas zanima. 

Dakle.. (uzdah, okej?) nije me bilo dvadesetak dana. Mogu da vam kažem da je to jer nisam naišla na pravu temu za post. Ili da je to jer nisam bila kući ni jedan ceo dan od 21.-og. Ili bih mogla da lupim još nešto što bi mogao da bude gotivan izgovor. Ali neću. Jer sam napisala ceo post koji kada biste pročitali bilo bi vam jasno zašto me nije bilo. Samo što možda nije baš pravo vreme da objavim tako nešto. A i ne verujem da je nekog toliko briga šta se desilo. 

Umesto toga odlučila sam da napišem ovo. Sećate se mog posta o estetik bordovima? OVOG posta. Recimo da je to prvi deo ovoga sada, tako da ne bi bilo loše da bacite pogled čisto da biste skapirali šta radim. Ali eto, poenta je da svaki put kada promenim nešto u svom životu i krene neki novi period, što se bejsikli poklopi uvek kada promenim boju kose, ja napravim bord sa slikama koje opisuju mene trenutno. I užasno je zabavno gledati kako sam se menjala tokom vremena. Tako da bi ovo izgleda bila ja ovog leta: 

(jul 2019.)

Veliki apgrejd ono poslednjeg borda iz januara, odmah to da naglasim. Ali idemo sad sliku po sliku. 
Prvo kosa. Ko bi rekao, ali završila sam plava. Da mi je neko pričao... Čudno je i to što mi je ova kosa možda i omiljena do sada. 

Što se druge slike tiče, u pitanju je dakle devojka sa kamerom. Ovog leta sam odlučila da pravim dugačak letnji video, tako da snimam sve one sitnice i trenutke sa omiljenim ljudima, za koje živim. I to su svi već skontali, tako da me podsećaju bukvalno kad treba da vadim kameru. 

Zatim imamo sveščicu. Ne znam da li je to do mene, ili se još neko ovako oseća, ali ja sam jedno klupko zamršenih osećanja. I da bih to kontrolisala moram da pišem. Otuda sveska. 

Zatim koncert. Žurke, koncerti, rejvovi, divna sranja koja polako obeležavaju ovo leto. Bukvalno smo juče išle po karte za The New Cvltvre žurku, koja je večeras i ne mogu da dočekam.

Sledeća slika je zapravo jako simbolična. Dobar deo leta sam provela na selu sa prijateljima. Ustvari, većinom je to bilo jezero, u koje smo skakali pre par nedelja. Elem, mnogo zalazaka sunca, mnogo prirode i mnogo smeha sa nenormalnim ljudima. 

Onda imamo quote koji zapravo opisuje moje razmišljanje ovih dana. Čudno je kako se nas osmoro jako nespojivih ljudi toliko dobro spojilo. Nekako se uvek sa njima osećam srećno i kao da ne moram ništa da glumim i dokazujem. Što bi moja drugarica rekla, kada smo svi zajedno osećam se voljeno. Tako da da, taj i quote posle tog su posvećeni trenucima sa njima. 

I poslednja slika je posvećena kolima moje sestre i njenog dečka, u kojima smo izgleda počeli da živimo ovog leta. Čak imam i svoje mesto u njima, pa smo zet i ja skonatli da je meni refleks postao da sednem tu, spustim prozor i onda se uguram između njih dvoje koji su napred i kažem 'Pusti muziku.'. Tačno refleks. Ali da, mnogo je zanimljivije voziti se sa nekim ko je mlađi, jer uvek voze brzo i opiče muziku do daske. I takođe mogu da te odbace gde hoćeš. 

----------------------------------------------------------------------------

Pa, nemam pojma kada ću da napišem sledeći post ili šta će on da predstavlja. Ali nadam se da ste uživali u ovom. 
Do sledećeg puta pilići
N.

понедељак, 01. јул 2019.

Do I look like I give a single fuck?

***Ovo je jedan jako kratak post gde rentujem o stvarima koje me nerviraju. Možete da ga pročitate, ali i ne morate. Kao što možete da ga poslušate i ne morate. Na vama je.
-----------------------------------------------

Ljudi se mnogo brinu oko nebitnih sranja. Da li ste provalili to? Nekako kada porazmislim malo, život je bre mnogo lepši kada te boli kurac za sve. Izvinjavam se zbog ružnih reči, ali kako drugačije opisati realnost te činjenice? 
Svaka situacija ima dva izlaza. Onaj kada ćeš da previše razmišljaš o tome šta bi trebalo da uradiš, 'šta ako' i te stvari, i drugi gde si u fazonu 'Je l' mi je lepo sad? Jeste. Super, zajebi me onda i pusti da uživam u trenutku.'. I kada utuviš to u svoj mali mozak, sve postane odmah lepše. 

(moj mozak zadnjih mesec dana, hvala lepo)

Pazi ovako. Makar sada, sa 15, 16, 17, 18 ili koliko već godina možemo da se zajebavamo koliko nam je volja. Još jedna stvar koju sam sebi utuvila u tintaru je to da je sve prolazno. Prosto jeste. U jednom momentu imaš sve, u drugom ništa. Uživaj u trenutku, ali se ne vezuj previše. Jer će proći i magija će nestati. I mislim šta sad, idemo dalje, vozi Miško, ali je mnogo lakše kada se ne vežeš mnogo ni za šta. Lepo je- ali mogu da živim bez toga


Takođe, da li ste primetili koliko ljude previše zanimaju stvari koje ih se ne tiču? Kao na primer, zašto je svaka devojka koja nosi kratke šortseve i uske helanke slut-shamed? Pa srećo, nije devojka automatski kurva ako joj se vidi stomak. Tebro, leto je, ko normalan će da se umota do grla? Normalno je da će devojke da nose šortseve u kojima im ispadaju dupići i šetaju se polu gole jer im je vruće. To ne znači da će da spavaju sa svakim dečkom koji naiđe, ili da im bilo šta od toga pada na pamet. Ljudi samo vole da preteruju, aman. 


Tako da, ako ste od onih koji vole da osuđuju, overthinkuju, bave se tuđim životima i banalnim sranjcima, spustite malo loptu, ništa neće da vam fali. Ne možeš da prekineš da razmišljaš i ubijaš se? Opiči muziku toliko glasno da više ne čuješ sopstvene misli. Saznaš nešto što može stvarno da te povredi? NE TERAJ SEBE DA RAZMIŠLJAŠ O TOME. Čim ti misli odu na tu stranu, idemo nova pesma, izađi napolje, zovi nekog, zamoli prvu osobu koja je do tebe da te golica.
----------------------------------------------

Do sledećeg puta
N.

уторак, 18. јун 2019.

Let's talk *no3*

# I love you baby 
And it is quite alright
I need you baby
To warm the lonely nights#

Znate onaj osećaj kada živite za neki refren pesme? Da, i ja.
Što se ovog posta tiče, želela sam da bude mnogo stvari. Lista letnjih filmova, čitav post da posvetim jednom filmu, ili da vam pišem o letu, o mojoj želji da kupim gramofon, o staroj muzici na koju sam se navukla... Pa rekoh, možda bolje da uradim jedan od onih random postova, jer mi se može. 
Ahh.. toliko stavki imamo da proščešljamo... Krenimo redom dakle: 


Koji je red pa sad? Odakle da počnem? 

Call me by your name

Ovo je bilo jako logično, imajući moj majndest od petka u vidu, ali rekoh, možda nađem nešto bolje sa čim mogu da krenem post. Ali gde ćeš bolje od ovoga? 
Dakle, 'Call me by your name' je film koji sam gledala prvi put u petak, pa onda opet u nedelju, a moja zvanična potraga na Pinterestu je krenula u ponedeljak. Kada dobije nešto svoju posebnu kolekciju na mom Pinterest profilu, you know it's a special one. A ova se zove ni manje ni više nego 'peach'. Jer se uklapa, okej? Ako niste gledali film, onda pojma nemate o čemu pričam, tako da... odgledajte ga, može? Može. 


Dakle, film je iz 2017. ali je radnja smeštena '80-ih, jednog leta u severnoj Italiji. Estetika samo po sebi, znam. Ali bez zezanja, lokacije na kojima je sniman su i više nego savršene. Priroda, kuća (probaj - vila) u kojoj žive. All of it. Prava letnja estetika. 
Što se radnje tiče, u pitanju je ljubavni film, odmah to da razjasnimo. Da, koliko god čudno zvučalo, ovoliko sam se navukla na ljubavni film. Ako niste upućeni, moj omiljeni žanr je horor. Ali eto, upadne i neki ovakav na moju to watch listu. Okej, s tim što nikada nisam gledala neki ovakav ovakav film. Da razjasnimo, u životu nisam videla lepšu ljubavnu priču. Coming from me, that's a lot to say, jer sam imala iskustva sa gomilom filmova, serija i knjiga. Ali nikada sa ovako nečim. 

(that scene was definition of hot. just saying)

Okej, celokupan utisak ću napisati u postu potpuno posvećenom ovome, jer prvo moram da pročitam knjigu. Idem u potragu za njom sutra. So stay tuned. Udaviću vas ovim filmom, naučili smo to već do sada. 

Gramofon

Stvarno ne znam šta je meni sa starim stvarima ovih dana, ali ja planiram da sve svoje pare potrošim na jebeni gramofon. A ostatak, koji ću da rodim od negde očigledno, na ploče. Ne znam šta me je tu spopalo, ali ja zadnje dve godine očajnički želim gramofon. Samo mislim da je nekako posebnije slušati stare pesme na nečemu iz njihovog vremena. A trenutno sam jako opsednuta Dinom Martinom i Frenkom Sinatrom. Da, sa jedne strane imamo njih, Elvisa i Bitlse, a sa druge Metaliku, Aerosmita i AC/DC. Sve u svemu, mnogo više živim trenutno za taj zvuk nego za klasičnu Tejlor Svift, Bibi Reksu, Arianu i kompaniju. Ne znam zašto. Takav period, pretpostavljam. 


Trenutno mi je plan da nabavim što više ploča mogu do jeseni, jer zamislite samo kišne dane, sveće i muziku sa ploča. A drugi plan mi je da među tim pločama bude zimski album Frenka Sinatre, samo što tu imam fore do decembra. Lagano ćemo mi to. U principu, ako si dovoljno kreativan, možeš da nađeš gomilu načina za nabavljanje ploča, tako da uspeću. Mada i dalje jedva čekam da idem u Beograd, da prošnjuram zapravo kroz prodavnice ploča. Mi ovde imamo jedan jedini 'Vintage shop'. Mada dobro, i to mi je dosta. Snaćiću se sigurno. 

Old babies 🌆🚬🎬

Dakle, pravila sam razne plejliste ovih dana, zbog različitih razloga, ali evo je mini selekcija pesama koje su se zapravo izdvojile.

Frank Sinatra - I Love You Baby 


To bi vam bio onaj refren sa početka posta. Malo je reći da sam zaljubljena u pesme ovog čoveka. U ovu specijalno iz nekog razloga. Isprva nisam ni provalila kada sam se navukla, samo sam jednog dana počela random da je pevam and the rest is history.

The Beatles - Strawberry Fields Forever 


E u čemu je fora sa ovom. Prvo sam je čula kod Marle Catherine, jutjuberke, kada je pokazivala svoju kolekciju ploča u nekom videu. I sve vreme mi je poznata od negde, ali šanse nema da se setim odakle. Tako ti onda ja jednog dana random dodam na refren pesme 'bammm, bammm' i setim se odakle znam pesmu. Iz serije 'Ono kao ljubav', kada su je pevale dve likuše, pre čega sam prilično sigurna da su se napušile.
Apdejt: Ne mogu da verujem da sam stvarno našla tu epizodu iz prve. Pa, ako vas ne mrzi pogledajte je OVDE, pesma je na 29:30.

Frank Sinatra - L.O.V.E.


Plakaću ako prva ploča koju kupim ne bude neka od Frenka Sinatre, života mi. Ali mi je čovek stvarno prirastao za srce, šta ću. 

--------------------------------------------------------------------

I to bi bilo to za lajf apdejt. Očekujte mnogo smaranja oko starih pesama i Call me by your name. Pogotvo oko CMBYN, jer ću biti još veći pain in the ass kada pročitam knjigu. Da ne bude da vas nisam upozorila. 
Pišite mi ljudi, šta ima novo kod vas? Kako se spremate za leto? Da li ste stvarno hajpovani kao ja, ili ste više u fazonu 'nah.. daj šta daš..'?

Do sledećeg puta!
N.

уторак, 11. јун 2019.

Rejv festival - STORITAJM

Jedna od stavki sa moje 2k19. bucket liste bila je 'Ići na rejv/koncert/muzički festival'. So I did. 
Išla sam sa društvom na Naisus, što vam je rejv festival, dakle sa tehno tubc-tubc-tubc muzikom, di-džejevima i pijanim ljudima na poljani. Nemam pojma kako vam to zvuči, ali svakako je zanimljivo. 

Ako nikada niste bili na rejvu, a kojim slučajem planirate, ovo su stvari koje treba da znate pre toga:Bićete okruženi ljudima koji su ili oduzeti od alkohola ili nadrogirani. Ili oba. Ukoliko je rejv na otvorenom (kao ovde na poljani), onda ćete vrlo verovatno da vidite random ljude kako pišaju. Takođe, nabacivaće vam se svaki drugi olešen lik, sa najglupljim mogućim forama. I imaćete definitivno priče da ispričate posle svima koji nisu vaši roditelji. O i ne čudite se ako naletite na osobu kako kežual povraća pored vas. 


Što se mene tiče, vala bilo je zanimljivo. Bolje nego prošle godine, definitivno. Bilo je veće društvo i više stvari se desilo. Pre nego da vam napišem nekoliko storitajmova, čisto malo da se smejete, imam jedan disklejmer. Iskreno, ne trebaju vam alkohol i ekseri da biste se dobro proveli. Mi smo pile jedino Smirnof, sa jedva 4% alkohola, što ima ukus kao Šveps, i vodu, i i dalje nam je bilo super. Tako da opušteno, nije poenta ovih festivala da se olešite toliko da ne znate više kako se zovete, već da se provedete dobro. Gde ćete drugde da ponosno nosite drag šminku, odete polu-goli i skačete i urlate a da vam niko ne kaže ništa? 


E sad, uživajte u mini storitajmovima. 

ŠTA MI JE TO NA MAJICI, AMAN

Ako niste znali, mene izuzetno mrzi da se stresiram oko većine stvari. Tako da dok su moje drugarice imale već unapred spremljene kombinacije, osmišljenu kosu i šminku, ja sam hvatala zjale očigledno. I dan pre Naisusa je moj tata kući doneo dve majice na kojima je pisalo 'Maršal'. Pošto čovek zna da ja volim XXL stvari, dao mi je jednu i meni je palo na pamet da bih mogla da je nosim prve večeri. Ni na kraj pameti mi nije bilo da 'Maršal' nije samo neki random logo. Ma ni da se nakanem da ga proguglam šta znači. 


I tako ti ja ful sređena u toj majici odem na festival. And that's when it's started. Prvo mi je dečko moje drugarice rekao 'Nina. 'Maršal', stvarno? Nisam to očekivao od tebe.'. Jes da je bio olešen, ali svejedno je izgledao duboko iznenađeno. I meni ni tad nije palo na pamet da proguglam. Nekoliko sati kasnije mi smo sedeli na travi, malo dalje od gužve, čisto jer su nas noge bolele od skakanja i u tom trentuku lik mi mrtav 'ladan prilazi i prebacuje ruku preko mene. A tip ima fazon 20 i kusur godina i jareću bradicu. I kaže on meni 'Kaži mi, je l' ima nekih Maršala u Nišu?' Ja ga gledam u faoznu 'wtf'', pa sam okrenula glavu ka drugarici, koja je imala manje-više isti izraz lica. 'Nemam pojma. Ajde ćao.' rekla sam mu, ali je on nastavljao uporno da priča sa mnom, a ja sam mu uporno pričala 'ćao'. I onda sam me je pitao 'Je l' znaš ti uopšte šta je 'Maršal'?'. NARAVNO DA NISAM IMALA POJMA. Sve u svemu, kada je skontao da neću da pričam s njim, samo mi je rekao 'Pa dobro. Izgledaš okej za grupija.', i otišao. 


Ali ja ni posle toga nisam proguglala. I onda, kada smo se vraćale posle drugarice i ja kroz Tvrđavu i ja sam im pričala šta se desilo, neka dva momka su prošla pored nas i pitala nas 'Devojke, koja je od vas Roberto Karlos?'. I posle toga su se samo one okrenule ka meni i razdrale mi se 'NINA, ŠTA TI JE TO NA MAJICI?'. Takođe, drugo pitanje je bilo šta je grupi. A treće ko je Roberto Karlos. 
Pa skraćeno, 
Roberto Karlos je fudbaler, grupi je osoba koja želi da ima seks sa poznatim ličnostima, a 'Maršal' kladionica. Provela sam celo veče reklamirajući kladionicu.
....
Da, da jesam.
.........

DILERKE

Sledeća priča se desila druge večeri. Bio je sam kraj, a nama su noge otpadale, pa smo se izvukli iz gužve i stali sa strane. Možda bi trebalo da vam slikovito predstavim kako smo dve drugarice i ja, koje smo stajale zajedno, izgledale u tom trenutku. Jedna je cvokotala i smrzavala se, ja samo što nisam sela na sred trave tipa u pišaću nekog lika, koliko su me bolele noge, a treća je skakala i igrala oko nas, kao da je devojka bila na ekstezima. I u jednom trenutku nam je prišao tip sa dredovima, nagnuo se ka nama i prošaputao 'E, je l' može nešto da se završi?'. I mi smo ga pogledale onako zbunjene u fazonu 'Šta reče?', pa je dodao 'Je l' možete da mi sredite nešto, a?'. Gde sam mu ja samo zbunjeno rekla 'Ovaj.. ne. Nismo dilerke.', posle čega je razočarano otišao. A mi smo preplakale. Da li smo stvarno izgledale kao da dilujemo, Gospode Bože?


NE, NE OSEĆAŠ

Dakle, to je bilo dva minuta posle tipa sa dredovima. Došao je još jedan olešen dečko, prebacio ruku preko moje drugarice i krenuo da urla 'JA OSEĆAM... OSEČAM DA SU OVE DEVOJKE OVDE, NAJLEPŠE DEVOJKE NA CELOM NAISUSU, JA TO OSEĆAM....', gde mu je ona mrtva 'ladna odgovorila 'Ne, ne osećaš.'.
I to nisu bili ni prvi ni poslednji biseri koji su nam prilazili. Zapravo mi je bilo žao samo za jedne likove, koji su izgledali baš fino, ali meni je te večeri bilo dosta više, pa sam ih ispalila najbrže što sam mogla. 

TAKSISTA

Prvo veče smo imale revoluciju sa taksistima, jer je liku bio osmi dan, pa mučenik nije znao kako da stigne do adresa koje smo mu rekle. I onda nas je vozikao u krug, gde se moja bff toliko iznervirala da mu je toliko besno rekla 'Dobro, da li možete da zaustavite taksi ovde, da izađemo.', a on je okrenuo toliko jezivo i rekao 'Ne, ne, nemojte da idete.'. To je bio kripi momenat, ali posle smo skontale koliko je čovek mukica, kad nam se pet puta izvinjavao, dok smo morale da ga navodimo gde da ide. I možete da zamislite facu moje majke kada smo drugarica i ja u četiri ujutru ušle u kuću, a ona probuđena iz desetog sna samo čuje mene kako pričam na telefon 'A nemoj da ga prijaviš, jadan čovek.'. Sve u svemu, majka druge drugarice je zvala da ga prijavi, ali je ispalo da se on već sam prijavio, dušička. Tako da je ispala revolucija oko taksiste. 


I onda sledeće večeri ulazimo mi u drugi taksi uz rečenicu 'Dobro, makar je sad drugi taksista.', i kažemo mu prvu adresu, a on nam odgovara 'Aha, a gde je to tačno, pošto mi je drugi dan danas.'. 
Ehh... ali dobro, fino smo se ispričale sa ovim, jer ispade da čovek zna pola moje osnovne, moje srednje i srednje moje bff. Još je probao da nam provodadžiše za njegove sinove od dvaset pet godina, ali ajde. 

MESI

Okej, ovo nije pričica sama po sebi, samo je jedan jako čudan tip, koji me je zapravo podsećao na neko pacovče. Sitna mukica u Mesijevom dresu, koji je jedno vreme stajao ispred nas u gužvi, dok smo igrale i onda je počeo da se okreće na dva minuta i mrtav 'ladan u jednom trenutku počeo da igra sa nama. I još se uneo tako mojoj drugarici u facu, onako sitan, pogubljen, dok je nju grlio dečko od pozadi, a ona onako zbunjeno ostala kao 'Okej, nemam pojma ko si, ali super, igramo.' i onako se awkwardly smejala dok nije otišao. 


PESNICA U OKO

Ovo takođe, nije priča, ali je moralo da se obeleži, jer me je te večeri prvi put u životu neko odvalio pesnicom u oko. Doduše slučajno, dok je igrao neki tip, ali KO NORMALAN IGRA SA STEGNUTIM PESNICAMA. I tako me je puko dok smo pokušavale da se izvučemo iz gomile. Doduše, ne toliko da sam imala masnicu kasnije, ali me je u tom trenutku malo psihički ošamutio.

---------------------------------------------------------------------

I tako. Da vas ne smaram sa daljim dešavanjima. Sve u svemu, bilo je stvarno zabavno. Jes da sam živela na lekovima protiv glavobolje i zamenila dan za noć ta dva dana, ali šta fali. Kad ću ako neću sad? Tako da ako se premišljate da li da idete na neki rejv, što da ne? Možete da probate jedno veče, pa ako vam se ne dopadne batalite. 
O, i ukoliko ste mlađi od 15-16 godina, bolje sačekajte još malo za ovakve festivale. Prvo jer realno nećete da nađete nikog vaše godište tamo, drugo morare tada da budere spremni na sve živo. Jer nikad ne znaš pored kakve budale se nalaziš. Iako je moje iskustvo do sad prilično smešno. 

Pa, do sledećeg puta, ljudi moji
N.

ako se lepo brineš o stvarima, one traju

,,Da li ste ikada bili toliko srećni, da ste došli do toga da se pitate kada će prestati i onda polako krenete da strepite sve više od tog...