Mellowcent

Priču možete pročitati OVDE . Da odmah završimo sa tim, jer znam da ću da zaboravim da vam ostavim link, ako to ostavim za kraj teksta. U životu nisam bila ovoliko nervozna (a Jelena mi je predavala fiziku (ispričaću vam jednom zašto je biti nervozan na njenim časovima sveopšta pojava)). Ne mogu da verujem da je onoliko ljudi dobro odreagovalo na post u kome sam pisala o tome kako želim da objavim svoju prvu priču na Wattpadu.  Vau .  Stvarno se nadam da će vam se onda priča i dopasti, jer danas, na petak 13 . (zvuci fanfara i bubnjeva iz 'Šreka' u pozadini) sam je konačno objavila .  Pa.. prvo poglavlje za sad.  Čoveče, imam toliko toga da vam napišem. Uvek kada pišem postove, osećam se kao da se spremam da pričam sa društvom, a ne zapravo kucam neki tekst. Pojma nemam zašto.  Ovo je dakle COVER za priču:  Priznajte da se niste mnogo iznenadili kada ste videli tirkiznu kosu... Znam vas u dušu. A ako se stvarno niste iznenadili...

I was thinking a lot about this post. You know that feeling when you wanna write, and you're so inspired, but you just... can't? Mostly only reason for that is having no idea about what you want to write. And when that happens, I just sit and start writing about things that are on my mind these days.  Like first Harry Potter book!  Once I read somewhere ' 'I only wish that I could forget whole Harry Potter series and read it again, not knowing what is going to happen, just to feel magical again .''  And that made me thinking - why, the hell, I have never read any of the Harry Potter books?  Well, the answer on that is pretty easy. I thought that movies are the whole story .  Please, don't fall on the floor and die because you are laughing to hard (I know you're there, Potterheads ). But then something changed. I had marathon (8 movies for 8 days), where I re-watched whole saga, and I felt... empty. Like something is missing. That...

Lagani život je dosadan. Ne znam za vas, ali ja volim da samu sebe izazivam. Zabavno je. To nisu Bog zna kakve stvari, ali recimo učenje da pišem levom rukom ili slušanje jednog albuma mesečno. Ako pratite moj blog već neko vreme onda imate uvid u sve moje fiks ideje. Ako ne, imate ih OVDE . Pre nekoliko nedelja sam odlučila da na tu listu dodam još jednu stavku.  Ali pre toga da vas pitam.. Zašto ljudi ne čitaju više? Da li postoji neki specijalan razlog? Možda su omrzli knjige jer su ih profe terale da čitaju smorne lektire ili im je dosadno da se bave dugim redovima, kada je lakše samo sesti i odgledati film.  Ne znam.  Ovog puta, moja odluka je nekako neodređena. Želim da čitam više. I... i to je sve što znam. Samo da želim svakog dana da budem uposlena čitanjem, makar par strana.  Postoji i razlog za to. Želim da se ponovo naviknem na čitanje, samo da bih uspela da bez zabušavanja pročitam sve knjige o Hariju Poteru. Dobra inspiracija, a?...

Kada sam bila bebac (a.k.a. 12 godina tops) moja OMILJENA knjiga svih vremena bila je ' Naslov ove knjige je tajna ' od Pseudonimusa Boša.  Da, sine. Tako se zvala knjiga.  Elem, bila mi je nenadmašna godinama. E onda sam saznala kako se završava serijal i sve je palo u vodu. Ispalo je da će glavna likuša da završi sa tipom kog mrzim i da će da ispali lika kog volim i to mi je, normalno, bilo neprihvatljivo.  E posle tog nesrećnog fijaska dugo nisam imala omiljenu knjigu. Bilo je onih koje su bile okej i super, ali ni jedna me nije naterala da poželim da prodam dušu za još jedno poglavlje.  Onda sam u martu naišla na 'Carry on' Rainbow Rowell. Nikada nisam prešla preko te knjige, koliko mi je priča prirasla za srce. Došlo je do toga da sam je bacala preko sobe na određene delove, jer nisam mogla da verujem kako je to moglo da se desi. Posle te knjige ni jedna nije bila takva, da me emocionalno razbuca. Plakala sam 100 strana, padala koliko sam s...

Vau. Oko dva, tri (?) meseca divne, cozy jeseni. Ova je bila jedna od boljih do sada, po mojoj slobodnoj proceni. Pogotovo mi se dopalo kada sam tek krenula u srednju, pa niko ništa ne pita, niko ne daje testove, i onda sam free af kad dođem iz škole, da se umotam u ćebe, skuvam čaj, popalim sveće (tehnički, sveć u ) i gledam seriju.  Eh, moja cenjena, lepa sveća...  Obožavam Glade sveće (jer nemam pare za Yankee Candles) (još jedna zagrada jer i dalje ne mogu da se načudim kako sveća može da košta 2600 dinara (cry inside) ). Glade su definitivno najbolje na našem tržištu, počevši od cene, koja je.. khm.. pristupačna (!) (Da Yankee Candles, tebi pričam). Mogu da se nađu u Liliju za oko 500 dinara, gore dole. Mirišu kao RAJ. Bukvalno mirišu i kad nisu upaljene.  Ova moja je sa mirisom čokolade i meda . Ali ima gomila drugih, kao jabuka i cimet, slatkiši, bor, pomorandža, nešto plavo, kupina... Ah, život. E dobro, kada smo kod mirisa, ovaj je DEFI...

28. jun 2013. godine  zadnji roditeljski sa učiteljicom, četvrti razred Učiteljica: Jedva čekam dan kada ću da pročitam tvoju knjigu.  Ja: Hvala, valjda će i to nekad da se desi. ( + krindž smajli fejs )  Ja u sebi: Pff... moš mislit.. kao da će to nekad da se desi. Ja sam umetnik. Naravučenije-crtam. Kraj. 15. novembar 2013. godine peti razred, malo pred polugodište, oko 9 uveče (ne znam kako se sećam toga) Ja (demonstrativno besnim po sobi dok kopam po ormariću za knjige): Koja je poenta imati srpski u petom razredu ako pišemo sastave dvaput godišnje na prokleto smorne teme?! To je to, niko meni neće da kaže da pišem ''Jesenji dan kroz moj prozor''. Od danas sam sama svoj gazda kada je do pisanja.  I tako dragi moji, nastade ovo:  Awe, to je taj bebski rukopis. Ali da, pre četiri godine su tako stajale stvari.  Počela sam da pišem svoju prvu knjigu 'Nije tako kao što izgleda' sa tek napunjenih jedanaest godina, i završila j...