Mellowcent

Nema veće sreće nego kada Nina posle sto godina ponovo ima crne nokte. Nikad teže namazane, jer moj stari, dragi lak ima gustinu meda, no, sve se može kad se hoće.  Kada sam se vratila danas iz škole osećala sam se izuzetno down . Zapravo je dan bio kjut, gledali smo ples maturanata, malo plakali tu i tamo, nije bilo loše sve u svemu, ali razlog mog raspoloženja je bio moj stari besti - overthinking. I umesto da se deprimiram sad oko stvari koje ne mogu jebeno da promenim,  ja ti sine lepo opičim random muziku na zvučnike i - radna terapija. Najjači lek protiv overthinkinga je realno skretanje misli, što se najbolje postiže radom. Tako sam ja recimo sadila pasulj na njivi pre nedelju dana, kada sam bila kod rođaka i bilo mi je super. Nisam se baš danas time bavila, ali uzela sam da perem 30 četkica ( hvala dragom zetu na brojanju ), da sređujem kuću, perem sudove, lakiram nokte ( there it iiiiis ) i toliko se oraspoložila, tako da sam došla pravo ovde. Idemo na post. ...

Trenutno sam emotivno skrhana zbog kraja devete sezone Supernaturala. Mislila sam da bi vas možda zanimalo..  Doduše nisam toliko u agoniji kao što sam bila za recimo kraj pete sezone, gde sam jecala i plakala satima, tako da bih rekla da je ovo možda kao neki napredak.  Elem, ono o čemu sam zapravo želela da pišem danas, pa.. noćas, jer je 10 do 1 ujutru, a fair enough, najbolji postovi se pišu u sred noći, jer tada dolazi onaj deep thinking deo... dakle, želela sam da pišem o tome kako volim ovaj blog. A sada ću vam objasniti zašto konkretno. Na stranu drugi benefiti, jedan od razloga je jer sam blog počela na raspustu pre nego da pođem u srednju školu. Takođe, nisam prestala da pišem od tad, nisam pravila neke višemesečne pauze i tako dalje. I najvažnija stvar, uvek sam bila potpuno iskrena i pisala stvari koje sam osećala.  Tako da sada, kada se vratim na neke postove sa početka bloga, mogu da imam tačno rezime koliko me je srednja škola zapravo promenila do ...

Svaki drugi dan čujemo kako se neko zbog ljubavi baca sa zgrada, puca u mozak, skače pod voz ( Ana Karenjina, gledam u tebe ), gleda kako se kreću cene omči za bešenje po internetu ( za ovo se zapravo ne zebavam. Jedna riba iz mog odeljenja je to objavila na stori kada je raskinula sa dečkom ) i na žalost, to je činjenica. Ajde sad, kako nastaviti ovaj post? Da je usrano osećanje kada je ljubav neuzvraćena, jeste. Naravno da jeste. Sećate se mog ' heartbroken .' posta? Well.. that's part of my story. Vrhunac priče bio je kada sam mu se nekoliko dana kasnije unela u facu i bila u fazonu 'Dečko, sviđaš mi se, a ti radi sa tom informacijom šta god hoćeš.'. Okej, naravno nisam bila tako mrtva hladna. Mislim da se zabrinuo lik za moje mentalno zdravlje tada, ali poenta je bila da sam mu u lice rekla sve, samo kako bih imala taj neki završetak. Kako bih bila sto posto sigurna da nikada nije ništa osećao prema meni.  Da, gettin' out of my comfort zone at it...

Volim kada me za ceo post inspiriše jedan jedini citat. Okej, tehnički taj citat je fino sročio sve što mi se mota u glavi celog dana.  Ove dve rečenice mogu da zabole. I to je činjenica. A svi smo se makar jednom našli u onoj situaciji. Znate tačno na koju mislim.  Situacija koja zahteva da izađete iz svoje zone komfora pređete preko dobrog dela sopstvenog ponosa skupite hrabrost i nađete srčku da to uradite da prekinete da overthinkujete sve (čak iako je nemoguće) Ta situacija.  Najviše volim sada što nisam morala ni da napišem kakva je situacija u pitanju, vi ste je već zamislili u glavi. I svaka je drugačija.  Prekjuče, kada sam išla školu imala sam vremena da razmišljam onako sama sa sobom. I shvatila sam da je za svakog čoveka njegov problem najveći. I da ne treba da mislimo kako je naš problem manje bitan zato što neko kaže da jeste. Da, postoje mnogo gore stvari od one koja vam se sada dešava, ali nemojte ni njoj da umanjujete važn...

Koliko puta smo rekli ili pomislili tu rečenicu? I bilo nam je muka kada neko kaže ' Moraš, svi to rade. ' Da... Ono čega sam se i plašila. A šta ako ja, eto baš ja, jedna neuhranjena, plavo kosa klinka sa juga neuhranjene, oko trećinom zelene zemlje, baš eto ne želim da uradim to? Svi moraju? Ali svi i uživaju u tome! Rade to jer žele! Ja ne želim. Ne uživam. Pustite me na miru.  Vrlo verovatno vam ni na kraj pameti nije bilo ono o čemu će zapravo da bude ovaj post, ako ste probali da zaključite po uvodu.  Ono što me je tako inspirisalo za ovaj mali monolog bila je ni manje ni više, nego čuvena. tradicionalna, kafanska proslava 18.-tog rođendana.  Previše dramatizujem? Nina, imaš još dve godine da odlučiš šta ćeš? Možda. Ali svejedno želim da odlučim sada. Eto baš u ovom trenutku hoću da pišem o tome kako su kafane precenjene. Kako ne želim skupu šminku i frizuru. Ne želim ogromne insta balone u obliku broja 18. Neću bend koji će da mi peva Miroslava Ilića ...

U životu nisam trešovala nekog na internetu, ALI...  DOBRODOŠLI U PRVI FAKING HEJT POST NA OVOM BLOGU.  Zvanično nemam pojma odakle da počnem, jer imam mnogo stvari da kažem na ovu temu. Ako ste obratili pažnju na prošli post (koji je sada obrisan, a zašto.. čućete za sekund), onda znate da je bio sponzorisan od strane sajta 'DressLily'. A ako me pratite neki duži period, onda takođe znate da ja ne prihvatam ponude za saradnju od sajtova and shit like that . To sam uradila jednom, čisto da vidim kako je i svaku sledeću ponudu sam odbijala . Zašto? Pustite me da obrazložim:  Jer nisam počela blog pre godinu i po dana da bih pisala postove u zamenu za materijalne stvari Jer ne želim da meni neko jebeno priča šta ću da ja da pišem na SVOM blogu  Jer su mi pokloni sa tih sajtova APSOLUTNO NEBITNI U ŽIVOTU A sada na tu simpatičnu listu mogu da dodam i  Jer će u većini slučajeva iza svega biti jebena prevara Dakle, nikakvu želju nisam imala da...

D A.  Ljudi, ajde da se osvestimo. Ukoliko su muško i žensko prijatelji, to prosto ne mora da znači da će u nekom trenutku bilo ko da se zaljubi u onog drugog. Naišla sam na toliko tekstova na internetu gde ljudi pišu kako će to vremenom morati da se desi, ali verujte mi, iako to jeste moguće, to nije pisano pravilo. I prekinite da živite u zabludi. Tokom života imala sam par muških najboljih prijatelja. Dobar deo njih su uvek bili i uvek će biti samo prijatelji . Sećam se letos, kada sam došla u Beograd pitali su me šta sam radila tokom puta. ''Pa dobra dva sata sam se dopisivala sa drugom..'', rekla sam. Odmah su krenuli oni pogledi, na koje sam morala da odgovorim najozbiljnijim tonom ''Samo drugom.''. Ne razumem zašto su muško ženska prijateljstva takav tabu.  Ponekad je sve što mi treba u životu samo zagrljaj mog najboljeg prijatelja. On je osoba kojoj najčešće pričam da ga volim. On je prva osoba koju zovem kada se osećam kao da sa...

O ovome ozbiljno razmišljam zadnja dva meseca... Seems like a long time, right? I jeste. Dobro.. nemam ni najmanju ideju šta sve hoću da napišem u ovom postu. Sećate se mog p osta o planovima za ovaj mesec ? Pa.. ovo je poslednja stavka. Jutjub.  Znate kada imate neverovatnu želju da uradite nešto godinama, ali ne možete da skupite hrabrost jer 'Šta ako...'? 'Šta ako..' je najgore pitanje, koje uništava mnogo snova. Ni jedan nastavak te rečenice nije toliko strašan, koliko žaljenje zašto to nikada niste uradili. Neko je možda oduvek želeo da upiše školu glume, da trenira košarku, da otvori blog, napiše knjigu, prijavi se za talent šou... Ali nisu. Jer su se pitali šta će drugi reći. Šta će misliti o vama...  Pogodite šta? Nikog nije dovoljno briga da vas recimo zeza svakog dana u školi. Niti će početi da pravi hejt stranice na instagramu. Niti će satima da vas ogovara sa drugaricama. A čak i da se desi bilo šta od toga, da li ste sigurni da ćete da odbac...

Dakle, sada znam na kom ostrvu je umro Napoleon Bonaparta, po kojoj industriji je poznat Zrenjanin, kako se kažu vatrogasci na italijanskom.... okej, okej, staću ovde. Naravno, ovo neće da bude post o svim lekcijama koje sam se ubila učeći poslednje dve nedelje škole. Bogu hvala, taj deo je gotov. Ovog puta ćemo pričati (pisati-čitati... you get it) o stvarima koje sam više skontala tokom zadnjih devet meseci, koje su mi nekako, na neki način.. pomogle.  Ne treba ti svačije odobrenje U jednom periodu u životu se osećaš kao da moraš da se svidiš svakom. Radiš stvari koje svi rade, iznova se trudiš da potklekneš svim trendovima, fin si prema ljudima koji možda nisu takvi prema tebi... I to je normalno. Na žalost. Ali kontam da svako mora da prođe kroz to.  Ove godine sam shvatila da mi zapravo ne znači toliko svačije mišljenje. Ne treba da neko odobri nešto što sam rekla, da bi ja više verovala u to.  To sam shvatila tek kada sam dobila prvi hejt kom...

Opa, prošli post je ima skoro 100 pregleda. Nisam sigurna kako to da shvatim, s obzirom na temu posta... ali ono, izgleda da vam se dopalo kako se blamiram. It's fine with me.  E ajdemo sad sa tematikom ovog posta. Dakle, juče se desila ta dugoočekivana life changing (skoro) stvar. Takvi događaji u životu sa sobom vuku toliko neprospavanih noći i razmišljanja koja počinju u 90% slučajeva 'Šta ako...'. Zašto se to dešava? Jer smo pre neke velike promene u našem životu u nekoj vrsti metaforičkog balona. To čudo se zove zona komfora. Po definiciji, zona komfora je psihičko stanje kada se osećamo najsigurnije. Kada smo u zoni komfora uvek igramo na sigurno, radimo ono što nam je poznato i što volimo. Zvuči dobro, a? Postoji samo jedan problem... Vaša zona komfora će vas ubiti. Ako vi konstantno radite svari gde se osećate najsigurnije, bez da preduzimate rizike, isprobate nešto novo i nastavite da živite (svesno ili podsvesno) u strahu, porazmislite gde će vas živo...

U trenutku dok ovo pišem imam punih petnaest i po godina. Takođe sam prva srednje, još oko mesec dana. Mislim da je to prvo što bih trebala da naglasim, s obzirom na temu posta. Dakle, sve što će ovde biti napisano imajte u vidu da je proizašlo iz glave apsolutnog tinejdžera.  Poslednjih meseci sve više mi se javlja osećaj da zaostajem po pitanju veza. Znate... da kasnim. Nikada nisam imala dečka do sada. U životu sam bila zaljubljena samo jedanput.  Nije to zato što sam, na primer, aseksualna osoba, jer nisam, nije u tome stvar. Samo, nisam naišla na lika koja će mi se toliko dopasti da bih želela da budem sa njim. Imam toliko drugarica sa istim stavom kao i ja. Da smo htele da imamo dečka do sada, smuvale bi se sa prvim likom koji naiđe.  Ali kod nekih ne ide to tako. Šta me je uopšte nateralo na razmišljanje o ovoj temi?  Pa... momci.  Okej, storitajm, koji doduše možete i da preskočite, ali ne bi bilo loše da budete upućeni u nastavak t...