that .butterfly. feeling

Već sam jednom pisala ovaj post. Ali bio je mnogo više sirov i negarivan nego što se zapravo osećam na ovu temu. Tako da želim sada, sa ovim osećanjem topline, da napišem nešto što mi je već dugo na pameti. 

Slomljeno srce kao pojam zvuči kao patetika, preterivanje, nazovi to kako hoćeš. Možda ljudi umeju da ga upotrebljavaju malo previše ili neadekvatno, pa na završi kao žešći oblik krindžovanja. 

Mislite o tom terminu šta vam je volja, ali neizbežno je reći da postoji, da ga je svako doživeo i da stvarno, stvarno ume da boli.

Nakon slomljenog srca svako reaguje drugačije. Ali činjenica je da niko nije isti. Jer se kao posledica bola javlja strah. Strah da ne budemo ponovo povređeni. I onda se uplašimo zaljubljivanja, sagradimo zid i čamimo iza njega, jer je bolje tako. 

Ili sam to ipak samo ja. 

Moj zid je bio solidan i jako visok, da budem iskrena. I bilo mi je sasvim super iza njega. Na kraju krajeva, biti u vezi nije potreba. Samo opcija. Dodatak. Tako da se fino živi i kada si sam sa sobom. Sećam se da sam jedne večeri, baš na početku leta, bila toliko uplašena. Pisala sam u svojoj sveščici psovke za koje ne biste ni znali da postoje. Nervirao me je ceo koncept veza. Nerviralo me je što ne možeš da misliš ni na šta drugo kada si zaljubljen, samo ti je ta osoba centar sveta.

I onda dolazi nesigurnost, tuga, preispitivanje, sve u svemu, sranje do sranja. Nije lepo, ni prijatno. Samo ti za džabe kida živce. 

U tom trenutku nije mi ni palo na pamet da su veze onakve kakvim ih ti napraviš. Razlikuju se od osobe do osobe i niko te ne tera da uđeš u kalup u koji ulazi većina. Kada si u vezi sa nekim to je nešto što treba da te čini srećnim. Ako nisi srećan, onda nešto ne valja.

Koliko sam bila napeta oko same ideje svega toga. U glavi mi je sve vreme bilo veza=pritisak. I nisam mogla da odvojim te dve stvari. Još nervoznijom me je činilo kada sam prvi put imala taj osećaj leptirića u stomaku. Sećam se da mi je prva misao bila ''Au, sad sam ga najebala.''. 

Ko bi rekao šta sve jedno razočaranje može da uradi. 

Ali kasnije, kada mi se iznova javljao taj osećaj leptirića, shvatila sam da nije tako strašan. Prijatan je. Opuštajuć čak. Polako je sve počelo da se menja. 

Jednom sam pročitala rečenicu: 

Jednog dana će te neko zagrliti toliko čvrsto, da će se svi tvoji polomljeni komadići vratiti tačno na mesto

Nije da mi je tada značio nešto taj citat. Nisam mislila da mi je tako nešto potrebno, ja sam dobro i sama sa sobom. I to jeste istina. Jesam. Ali je potpuno novo osećanje kada doživiš taj zagrljaj. Kada ti samo sećanje na njega izaziva leptiriće. Nije neophodno, ali je stvarno, stvarno lepo. I polako ali sigurno, moj zid se rušio ciglu po ciglu. 

Pre ili kasnije dođe momenat kada upoznaš osobu čije ti postojanje jednostavno prija. Rećenica je čudna dok ne kreneš da se rilejtuješ. Ali onog momenta kada sam shvatila da me ta osoba čini da se osećam toplo iznutra, znala sam da moram da uradim sve kako bih sačuvala to osećanje. 

Jedna od mojih omiljenih rečenica je: 

Hold on to whatever keeps you warm inside

Ali nikada ne bih rekla da će zapravo neka osoba učiniti da se osećam tako. Da čini da se osećam onako kako to čini muzika, na primer. 

Verujte svojim leptirićima. Ponekad znaju više o vama nego vi sami. I kada ih osetite, čuvajte tu osobu koja je ih je naterala da se pojave.

------------------------------------------------------------

Do sledećeg puta!

N.