Point of view - Fall vibe

Ranije sam radila jedan post na ovu temu, kada sam tek krenula sa fotografisanjem random (primetili ste da volim tu reč?) stvari i trenutaka. Nisam profi fotograf. Nemam pojma sa fokusom, objektivima, nekim čudima... Slikam šta mi upadne u oči i hoću da ga ovekovečim. 

Eto tako, to smo sad razjasnili. 

Ovde imate neku finu, malu selekciju onoga što je upalo u moj objektiv ovih dana, meseci, čega već. Mada vi imate priliku da vidite mnoge te fotografije u mojim postovima. Ali evo, da posvetimo jedan poseban post samo njima. 

Zaslužile su. 

Mogla bih da krenem od ovog bundevka, bundevice, plastične Halloween bundeve, koju sam slikala kada smo bff i ja gledale 'Koralinu', pa smo napravile tu jesenju atmosfetu (jer smo tako Tumblr u pokušaju, molim vas). Čak možete da vidite i ovaj crni kabli od punjača za laptop po sred slike, jer bez njega to ne bi bilo to. 

Ovde je ovekovečen jedan trenutak, jednog vikenda. Kišnog. Ubitačno-provala oblaka-kišnog. Da se primetiti ako pogledate kroz prozor iza. Tako da ovde imamo neki jesenji Zoelin video, moje drvo i kišu. 

Na repeat-u, ako ćemo iskreno.

Možda je ova slika već negde na blogu, u nekom postu, ali evo je ponovo. Ovo sam slikala kada sam gledala 'Šerloka' jednog dana. To je bio početak jeseni, kada je moja rutina bila da popalim sve sveće koje posedujem, uzmem čaj na koji sam potrošila školski džeparac, kada sam se vraćala kući, zavučem se kao mrmot ispod ćebeta i pustim 'Šerloka'. 

Inače to su te šišarke iz kapuljače, koje sam spomennula u onom postu o mom drvetu. 

Iz onog narandžastog vajba sa prethodne tri slike, prelazimo ona prirodu i zelenu. Prva slika je ustvari sa fizičkog, a druga je iz mog dvorišta. Morala sam da slikam vinovu lozu, dok je još tu. To jest, dok joj ne opadne lišće i mukica ostane gola. 

Ova slika mi se posebno dopada. Pojma nemam zašto. 

Da li samo ja to idem u školu dok sviće ili još neko ima ludog direktora koji zakazuje početak časova od pola osam? Bukvalno su ulične svetiljke bile još upaljene kada sam otišla na stanicu. 

Mislila sam da su ljudi koji uspevaju da uhvate ovakve trenutke rođeni pod srećnom zvezdom. Iznad mene nebo izmenja sve nijanse plave, ali ovaj ombre ga niđe nema. Sve dok slučajno nisam otvorila terasu jedan dan kada sam bila bolesna, da se ne pogušim u svojoj sobi u kojoj je bilo trista stepeni (i da li je sad samo meni u glavi Nataša Bekvalac i ono 'U-me-ni trista stepeni, gorim nisam pri sebi.... nanana NA-NA-NA, ne znam dalje) i zateknem ovo. 

Prozor taksija inače. Nisam mogla da odolim. A neki čika je bio tako ljubazan da stane ispred i lepo mi osvetli prozor. da se vide kapljice. 

Moj tata je došao pre neki dan sa obvim starinskim čudom od radija kući. Pojma nemam odakle mu. Ništa mi nije bilo jasno, ali eto ga. (ps: tata nije znao da ga slikam)

I poslednja slika je nastala sinoć, kada smo se sa školom vraćali iz Beograda. Volim taj trenutak kada napuštam Beograd. Jer da bi se vratio, moraš da odeš, je l' da? Jedva čekam da idem sledeći put tamo. Lepo je bilo videti ga makar na jedan, jedini dan. 

Nadam se da su vam se slike dopale. Ostavite mi sve što vam je palo na pamet tokom čitanja ovog posta, u komentarima. Ako vam se priča sa nekim, tu sam.  

Do sledećg puta! 

N.