Da li baš moram..?

Koliko puta smo rekli ili pomislili tu rečenicu? I bilo nam je muka kada neko kaže 'Moraš, svi to rade.' Da... Ono čega sam se i plašila. A šta ako ja, eto baš ja, jedna neuhranjena, plavokosa klinka sa juga neuhranjene, oko trećinom zelene zemlje, baš eto ne želim da uradim to? Svi moraju? Ali svi i uživaju u tome! Rade to jer žele! Ja ne želim. Ne uživam. Pustite me na miru. 

Vrlo verovatno vam ni na kraj pameti nije bilo ono o čemu će zapravo da bude ovaj post, ako ste probali da zaključite po uvodu. 

Ono što me je tako inspirisalo za ovaj mali monolog bila je ni manje ni više, nego čuvena. tradicionalna, kafanska proslava 18.-tog rođendana. 

Previše dramatizujem? Nina, imaš još dve godine da odlučiš šta ćeš? Možda. Ali svejedno želim da odlučim sada. Eto baš u ovom trenutku hoću da pišem o tome kako su kafane precenjene. Kako ne želim skupu šminku i frizuru. Ne želim ogromne insta balone u obliku broja 18. Neću bend koji će da mi peva Miroslava Ilića (rispekt za starkelju, ali ja sam ipak više za egipćanski rege, ili tako neki izrod).

Znate kako. Kod nas je običaj da se oko 18.-tog pravi tolika frka. Kao što rekoh, kafane, kafići, pa bi trebalo da se picnemo kao za dodelu Oskara, iako je do kraja večeri potpuno nebitno što smo šminku platili 50 evra, kad ćemo svejedno da izgledamo kao olešena vreća govana. Pa onda kog zvati. Najiskrenije, ja na svom rođendanu želim pet-šest osoba u vrh glave, a kada vidim da ljudi pune one sale sa gomilom zvanica meni se zavrti u glavi. Odakle ti bre srećo toliki prijatelji? Je l' ih uzgajaš u podrumu, ne razumem? 

Sve u svemu. Obrazložim ja mami sve to sinoć, onako na tenane, da ja ne nameravam da tripujem da sam Maja Berović, šijem haljine i smaram se na sopstvenom 18.-tom sa ljudima za koje ni ne želim da budu tu. I ona dođe na ideju koja je bila nešto najbolje što sam čula ove nedelje. Rekla mi je ''Znači ti bi da mi te pare koje bismo uložili u proslavu tog rođendana, uložimo bolje u neko putovanje?''.

I onda sam se zapitala kako mi to ranije nije palo na pamet. Imam tu sreću da sam rođena na samom kraju leta i početku školske godine (2. septembar, idemoo), tako da sam se, kao i uvek, za dlaku izvukla. I odlazak negde na desetak ili koliko već dana pred školu je zapravo izvodljivo. U ovom trenutku jedina osoba koja znam da bi bila spremna hladne glave da tako pobegne sa mnom negde je moja bff. And that is pretty much all I want for my birthday. 

Verovarno bih onda završila kako bih ga slavila i nekoliko dana kasnije, sa mojim pilićima od drugarica, ali sve što mi tada treba je da se pokupimo sve pet, kupimo neku.. pa vrlo verovatno vodku sa šumskim voćem (znate da nisam alkoholičarka, odmah da se opravdam, ali ta vodka je nešto sa čime se sprdamo svake godine i čekamo da postanemo punoletne da bi je zvanično legalno kupile.. Duga je to priča, koja kad malo razmislim svejedno ne bi mogla da me opravda) i odemo na moj voljeni teren u komšiluku. Jer znam da bi smo se tako provele najbolje. Jer smo retardi i jer nam nikakva skupa kafana, šminka i mini suknje nisu potrebne da se provedemo. 

I to je sve što želim za rođendan... 

Pretpostavljam da će neki sada reći da sam seljanka. Ili da će mi se mišljenje promeniti do 18.-tog. I da ću posle žaliti što da nisam proslavila onako na veliko. Jer te uspomene, fotografije, šta god, su za ceo život.

Ali mislim da bih na ovaj način stvorila mnogo bolje uspomene, nego kada bih radila ono što se od mene očekuje.

---------------------------------------------------------------

Stvarno bih volela da čujem šta vi kažete na ovu temu u komentarima. Da li je neko od vas već slavio čuveno punoletstvo? Kako je to prošlo? Ako ne, da li ste razmišljali o tome?

A, da. Da se neko ne zbuni. Ne kažem ja da je pravljenje velike proslave šit i da to niko ne bi trebalo da radi. Ma daaaajte. Samo želim da kažem da to nije za mene, a ako vas to čini srećnima onda sam ja još srećnija. 

Do sledećeg puta!

N.