Mellowcent

# I love you baby  And it is quite alright I need you baby To warm the lonely nights# Znate onaj osećaj kada živite za neki refren pesme? Da, i ja. Što se ovog posta tiče, želela sam da bude mnogo stvari. Lista letnjih filmova, čitav post da posvetim jednom filmu, ili da vam pišem o letu, o mojoj želji da kupim gramofon, o staroj muzici na koju sam se navukla... Pa rekoh, možda bolje da uradim jedan od onih random postova, jer mi se može.  Ahh.. toliko stavki imamo da proščešljamo... Krenimo redom dakle:  Koji je red pa sad? Odakle da počnem?  Call me by your name Ovo je bilo jako logično, imajući moj majndest od petka u vidu, ali rekoh, možda nađem nešto bolje sa čim mogu da krenem post. Ali gde ćeš bolje od ovoga?  Dakle, 'Call me by your name' je film koji sam gledala prvi put u petak, pa onda opet u nedelju, a moja zvanična potraga na Pinterestu je krenula u ponedeljak. Kada dobije nešto svoju posebnu kolekciju na mom Pintere...

Jedna od stavki sa moje 2k19. bucket liste bila je ' Ići na rejv/koncert/muzički festival '. So I did.  Išla sam sa društvom na Naisus, što vam je rejv festival, dakle sa tehno tubc-tubc-tubc muzikom, di-džejevima i pijanim ljudima na poljani. Nemam pojma kako vam to zvuči, ali svakako je zanimljivo.  Ako nikada niste bili na rejvu, a kojim slučajem planirate, ovo su stvari koje treba da znate pre toga: Bićete okruženi ljudima koji su ili oduzeti od alkohola ili nadrogirani. Ili oba. Ukoliko je rejv na otvorenom (kao ovde na poljani), onda ćete vrlo verovatno da vidite random ljude kako pišaju. Takođe, nabacivaće vam se svaki drugi olešen lik, sa najglupljim mogućim forama. I imaćete definitivno priče da ispričate posle svima koji nisu vaši roditelji. O i ne čudite se ako naletite na osobu kako kežual povraća pored vas.  Što se mene tiče, vala bilo je zanimljivo. Bolje nego prošle godine, definitivno. Bilo je veće društvo i više stvari se desilo. Pre nego ...

Dragi moji pilići. Da li ste stvarno mislili da neću ceo post da posvetim svojoj kosi, sada, kada sam postala jebena plavuša. Ma neko da mi je pričao da ću ikada u životu da završim sa plavom kosom ne bih mu verovala. Ali jesam. Juče. 28. maja, ali vi ćete ovo čitati nešto kasnije verovatno, zavisi kad se nakanem da objavim post.  Da li vredi pomenuti koliko sam vrištala danas svaki put kada sam prošla pored nekog ogledala? Iskreno, mogli ste preko bloga da proučite moj personaliti, tako da sve vam je jasno.  Pa fora je u tome što nisam imala pojma kakva ću da izađem iz salona juče. Em što mi je nova frizerka radila to, em što nisam znala šta hoću... ma veći stres nisam skoro doživela, jer sam tripovala da će kosa da mi otpadne. Ne pitajte...  Na kraju sam se toliko šokirala da je žena u prvi mah pomislila da mi se ne sviđa. Čoveče božji, samo srce što mi nije stalo.  Ukoliko niste upućeni u život moje kose u poslednjih godinu dana... moja bejbi je bila...

,,I'M ON MY HIGHWAY TO HEEEEELL'' ,,ON THE HIGHWAY TO HELLLLL'' ,,HIGHWAY TO HELL'' DA, da, morala sam! Ubijte me, okej. Bio je refren, pa sam morala da iskoristim trenutak. Volim što mi je sada postalo ono automatski u mozgu 'fenomenalno raspoložena-idi piši post'. Sada sam, posle fazon nedelju dana, gledala konačno moj Supernatural i postala tako previše emocionalno uzburkana sa s10e05, jer ako si fangirl u duši kao ja, ta epizoda je all the feelings . Tako da hvala liku sa Evrovizije od sinoć koji me je podsetio koliko mi nedostaje Sem Vinčester. Ali tip je realno pljunuti on. Čekajte da vidim koja beše zemlja to bila... Estonija. Inače, ljudi moji, kakva Evrovizija..... Od onih sado mazo likova, preko disko iz Pukovac, što bi rekao moj ćale, pa do ribe na štuli koja cvrkuće. I sve ono između... Džizs. No, komentarisaćemo to drugom prilikom.  Šta me je inspirisalo za ovaj post?  Ustvari, pre toga, provalila sam da koliko me pr...

Nema veće sreće nego kada Nina posle sto godina ponovo ima crne nokte. Nikad teže namazane, jer moj stari, dragi lak ima gustinu meda, no, sve se može kad se hoće.  Kada sam se vratila danas iz škole osećala sam se izuzetno down . Zapravo je dan bio kjut, gledali smo ples maturanata, malo plakali tu i tamo, nije bilo loše sve u svemu, ali razlog mog raspoloženja je bio moj stari besti - overthinking. I umesto da se deprimiram sad oko stvari koje ne mogu jebeno da promenim,  ja ti sine lepo opičim random muziku na zvučnike i - radna terapija. Najjači lek protiv overthinkinga je realno skretanje misli, što se najbolje postiže radom. Tako sam ja recimo sadila pasulj na njivi pre nedelju dana, kada sam bila kod rođaka i bilo mi je super. Nisam se baš danas time bavila, ali uzela sam da perem 30 četkica ( hvala dragom zetu na brojanju ), da sređujem kuću, perem sudove, lakiram nokte ( there it iiiiis ) i toliko se oraspoložila, tako da sam došla pravo ovde. Idemo na post. ...

Trenutno sam emotivno skrhana zbog kraja devete sezone Supernaturala. Mislila sam da bi vas možda zanimalo..  Doduše nisam toliko u agoniji kao što sam bila za recimo kraj pete sezone, gde sam jecala i plakala satima, tako da bih rekla da je ovo možda kao neki napredak.  Elem, ono o čemu sam zapravo želela da pišem danas, pa.. noćas, jer je 10 do 1 ujutru, a fair enough, najbolji postovi se pišu u sred noći, jer tada dolazi onaj deep thinking deo... dakle, želela sam da pišem o tome kako volim ovaj blog. A sada ću vam objasniti zašto konkretno. Na stranu drugi benefiti, jedan od razloga je jer sam blog počela na raspustu pre nego da pođem u srednju školu. Takođe, nisam prestala da pišem od tad, nisam pravila neke višemesečne pauze i tako dalje. I najvažnija stvar, uvek sam bila potpuno iskrena i pisala stvari koje sam osećala.  Tako da sada, kada se vratim na neke postove sa početka bloga, mogu da imam tačno rezime koliko me je srednja škola zapravo promenila do ...

Prošle nedelje sam se vratila sa ekskurzije. I, jelte, svi znamo kako to obično biva na ekskurzijama u busevima. U zadnjem delu busa je uvek haos i uvek se pušta najglasnija muzika. I jede se čajna. To ne spada u nepisano pravilo, ali je poželjno ( hvala divnim dušama iz drugog odeljenja što su mi dali čajnu, jer sam bila gladna kad sam se probudila iz petnaestominutne jedva uspešne dremke ). Da ne dužim, pošto bih ja imala još svašta nešto tu da dodam na ovu temu, ali staćemo ovde. Dakle, s obzirom da smo u zadnjem delu busa imali četiri zvučnika, nije bilo teorije da muzike ne bude u svakom trenutku. I tako je došao na red i Marko Mandić. Pravo osveženje ako mene pitate, jer su mi mozak tri dana ispirali Jala, Rasta i Buba.  I išla je tako Mandićeva pesma 'Dobar dan', gde ima jedan deo ' Sasvim slučajno kuću smo zapalili. Ako nas pitaju, mi nismo to uradili .' i čim smo ga čule moje četiri čuvene drugarice i ja, odmah smo bile u faoznu 'pa ovako ćemo mi ...