Mellowcent

Drago mi je da je prošli post naišao na tako pozitivne reakcije. Pogotovo jer je sve što sam napisala bilo vrlo sirovo i iz srca. Polako se menja način na koji pišem, ali to je pretpostavljam do perioda. Ili se možda ja menjam ponovo. Videćemo gde će sve ovo da nas odvede.  Dakle, dugo sam razmišljala o temi ovog posta. Mnogo toga mi se vrzmalo po glavi u poslednja 24 sata, tako da ono što će ovaj post da bude je manje više - sređivanje misli. U ovom trenutku nisam sigurna gde će me tačno odvesti, ali zato smo tu. Za početak... ,,pojačati muziku dovoljno glasno da ne mogu da čujem ništa osim nje''  (slika se neobično dobro uklopila u poslednju rečenicu) Usamljenost.   Usamljenost je neverovatno široka tema. Dobra za okupiranje misli. Pre godinu-dve bih vam rekla da mi je biti sam jedan od najvećih strahova. Ne mogu to da poreknem. Plašim se toga da ću ostati sama na kraju. Ta rečenica je možda zalaženje u najdalje kutke moje ličnosti. Vrlo sirovo i ja...

Pre početka posta pročitajte ovo.  Ne počinjite da čitate ovaj post ako nemate vremena ili volje da ga pročitate od reči do reči. Nije poenta čitati samo podebljane rečenice, jer onda nećete shvatiti suštinu. Ako želite, pročitajte ga pre nego da legnete da spavate, na primer. Ili dok čekate u redu kod zubara. Ili dok ste na vece šolji. Ne u pokretu i ne ovlaš da pređete preko reči. Takođe, čitajte ga sporo. Ako ste nervozni i u haosu, predahnite malo. Zaustavite se. Usporite. Ako ste se i dalje odlučili da nastavite, želim vam srećno čitanje. Nadam se da će vam nešto od ovoga biti od koristi. Primamljiv naslov posta. Bar za mene. Znate, koliko god genijalnih dana da sam imala ovog leta, bilo je mnogo down-ova takođe. Bitnijih i manje bitnih. Ne bih da vas zamaram time šta se sve dešavalo, ali tu i tamo neke stvari su me povredile. Ipak, svaki takav dan bi se završio na isti način. Ja, sama u mraku svoje sobe sa crnom olovkom i sveskom. I to je to. Pa ti se, zemljače, snal...

#ja sam anksiozni antisocijalni ekstrovert đavo na ramenu kreće da piše tekstove pravim černobil pa ne zovu na betlove nisam reper nego reinkarnirani betoven# Pa prošli put kada sam ubacila refren pesme koju slušam dok pišem post na početku, mislim da je u pitanju bio AC/DC. Kako sam od toga prešla na Klinca? Pa tebro, to je još jedan dokaz da ne postoji muzika koju ja ne slušam.  Ali da, realno, navukla sam se na Klinca. Evo vam plejlista , čisto ako vas zanima.  Dakle.. ( uzdah , okej?) nije me bilo dvadesetak dana. Mogu da vam kažem da je to jer nisam naišla na pravu temu za post. Ili da je to jer nisam bila kući ni jedan ceo dan od 21.-og. Ili bih mogla da lupim još nešto što bi mogao da bude gotivan izgovor. Ali neću. Jer sam napisala ceo post koji kada biste pročitali bilo bi vam jasno zašto me nije bilo. Samo što možda nije baš pravo vreme da objavim tako nešto. A i ne verujem da je nekog toliko briga šta se desilo.  Umesto toga odlučila sam d...

***Ovo je jedan jako kratak post gde rentujem o stvarima koje me nerviraju. Možete da ga pročitate, ali i ne morate. Kao što možete da ga poslušate i ne morate. Na vama je. ----------------------------------------------- Ljudi se mnogo brinu oko nebitnih sranja. Da li ste provalili to? Nekako kada porazmislim malo, život je bre mnogo lepši kada te boli kurac za sve. Izvinjavam se zbog ružnih reči, ali kako drugačije opisati realnost te činjenice?  Svaka situacija ima dva izlaza. Onaj kada ćeš da previše razmišljaš o tome šta bi trebalo da uradiš, 'šta ako' i te stvari, i drugi gde si u fazonu 'Je l' mi je lepo sad? Jeste. Super, zajebi me onda i pusti da uživam u trenutku.'. I kada utuviš to u svoj mali mozak, sve postane odmah lepše.  (moj mozak zadnjih mesec dana, hvala lepo) Pazi ovako. Makar sada, sa 15, 16, 17, 18 ili koliko već godina možemo da se zajebavamo koliko nam je volja. Još jedna stvar koju sam sebi utuvila u tintaru je to da je sve p...

# I love you baby  And it is quite alright I need you baby To warm the lonely nights# Znate onaj osećaj kada živite za neki refren pesme? Da, i ja. Što se ovog posta tiče, želela sam da bude mnogo stvari. Lista letnjih filmova, čitav post da posvetim jednom filmu, ili da vam pišem o letu, o mojoj želji da kupim gramofon, o staroj muzici na koju sam se navukla... Pa rekoh, možda bolje da uradim jedan od onih random postova, jer mi se može.  Ahh.. toliko stavki imamo da proščešljamo... Krenimo redom dakle:  Koji je red pa sad? Odakle da počnem?  Call me by your name Ovo je bilo jako logično, imajući moj majndest od petka u vidu, ali rekoh, možda nađem nešto bolje sa čim mogu da krenem post. Ali gde ćeš bolje od ovoga?  Dakle, 'Call me by your name' je film koji sam gledala prvi put u petak, pa onda opet u nedelju, a moja zvanična potraga na Pinterestu je krenula u ponedeljak. Kada dobije nešto svoju posebnu kolekciju na mom Pintere...

Jedna od stavki sa moje 2k19. bucket liste bila je ' Ići na rejv/koncert/muzički festival '. So I did.  Išla sam sa društvom na Naisus, što vam je rejv festival, dakle sa tehno tubc-tubc-tubc muzikom, di-džejevima i pijanim ljudima na poljani. Nemam pojma kako vam to zvuči, ali svakako je zanimljivo.  Ako nikada niste bili na rejvu, a kojim slučajem planirate, ovo su stvari koje treba da znate pre toga: Bićete okruženi ljudima koji su ili oduzeti od alkohola ili nadrogirani. Ili oba. Ukoliko je rejv na otvorenom (kao ovde na poljani), onda ćete vrlo verovatno da vidite random ljude kako pišaju. Takođe, nabacivaće vam se svaki drugi olešen lik, sa najglupljim mogućim forama. I imaćete definitivno priče da ispričate posle svima koji nisu vaši roditelji. O i ne čudite se ako naletite na osobu kako kežual povraća pored vas.  Što se mene tiče, vala bilo je zanimljivo. Bolje nego prošle godine, definitivno. Bilo je veće društvo i više stvari se desilo. Pre nego ...

Dragi moji pilići. Da li ste stvarno mislili da neću ceo post da posvetim svojoj kosi, sada, kada sam postala jebena plavuša. Ma neko da mi je pričao da ću ikada u životu da završim sa plavom kosom ne bih mu verovala. Ali jesam. Juče. 28. maja, ali vi ćete ovo čitati nešto kasnije verovatno, zavisi kad se nakanem da objavim post.  Da li vredi pomenuti koliko sam vrištala danas svaki put kada sam prošla pored nekog ogledala? Iskreno, mogli ste preko bloga da proučite moj personaliti, tako da sve vam je jasno.  Pa fora je u tome što nisam imala pojma kakva ću da izađem iz salona juče. Em što mi je nova frizerka radila to, em što nisam znala šta hoću... ma veći stres nisam skoro doživela, jer sam tripovala da će kosa da mi otpadne. Ne pitajte...  Na kraju sam se toliko šokirala da je žena u prvi mah pomislila da mi se ne sviđa. Čoveče božji, samo srce što mi nije stalo.  Ukoliko niste upućeni u život moje kose u poslednjih godinu dana... moja bejbi je bila...